Недеља Православља – Видјех те под смоквом… | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)

Прва Недеља Поста (Недеља Православља)

“Видјех те под смоквом…“

Комуникациона блискост и препознатљивост Филипа и Натанаила прешли су у нашу свакодневицу кроз пословицу „Нашао је Филип Натанаила“, која се користи када желимо да кажемо да нешто савршено одговара нечему другом.

Нажалост, то је само мали траг који знамо и једино што нам је „остало“ од задивљујућег сусрета ових апостола са Христом. Сада када почиње Велики пост, а јеванђеље прве недеље обрађује управо овај сусрет, нека нам послужи као прилика да се на њега осврнемо.

Филип је директно прихватио Христов позив: „Пођи за мном“, и остао задивљен овим сусретом.

У једном неочекиваном тренутку, среће свог блиског пријатеља Натанаила и, препун одушевљења, убјеђује га да су нашли (не издваја себе из заједничке потраге) траженог Месију. На Натанаилове сумње, Филип одговара позивом искуства и сведочанства:
„Дођи и види!“

Сусрет Натанаила и Христа постаје величанствено дубок када му Христос даје увјерење о његовом унутрашњем квалитету: Ево правог Израиљца (дијете Божије) у коме нема лукавства!. Натанаило одговара да се такве ствари не виде споља, према томе, одакле ме познајеш?

Христос му одговара:
„Видио сам те под смоквом, прије него што те Филип позвао!“. У том тренутку Натанаило препознаје величину и божанство Христа, јер је место на којем се налазио било његова лична тајна, позната само њему!

Христос му каже да је вјера повјерење у небеске и анђелске стварности, које ће од сада гледати да се испуњавају у Сину Човечијем.

Овај догађај поставља три важна питања:

1️. Да ли је вјера прихватање неразумљивих ствари или
је то повјерење примања од вољене личности?

2. Гдје неко сусреће Христа?

3️. Који су услови за тај сусрет?

1. Вјера је људско искуство, она је повјерење. Живимо од повјерења. Примамо и дајемо повјерење. За све нас, живот је изграђен на неким дјелима повјерења: на „да“које смо рекли пријатељима, на неком плану, на вољеној особи (супружнику), на нашој дјеци… и на крају, на Богу!

Наш разум је класификовао развој и начин постојања физичке стварности под крутим и непромјенљивим законима, што многима ствара осјећај сигурности! Осим ове илузије, треба разјаснити да вјера није прихватање природног, већ натприродног. Вјера није прихватање да се ствари дешавају без логичког поретка, већ да постоје „изрази љубави“ изван природног закона, који се називају чудима, односно изненађењима. Изненађења, јер нису ни предвидљива ни захтевана. Дар не може бити захтјев! Не изазива изненађење понуда која је унапријед најављена, нпр. једне руже:
„…донијећу ти је сјутра када се вратим кући.“

Чудо-изненађење може настати када вjера већ представља однос, унутар којег се рађа чудо.

Наравно, оно може настати и независно од вjере, али то је Божија иницијатива, за коју само Он има разлоге и објашњење.

Дакле, вjера није прихватање неразумљивих и натприродних догађаја. Она је прихватање љубави Онога који је створио законе природе и који, из љубави и из разлога који су нама нејасни, понекад превазилази или крши природни поредак, приређујући нам… изненађење.

Свакако, и природни поредак је значајан знак љепоте, израз Божије наклоности. Он представља откривење Његове „стидљиве“ љубави, која не жели да нам се наметне, већ да нам са скромношћу каже да је сву ту логику и љепоту створио за нас!

Ова љепота заиста „виче“, али нажалост, ми смо постали глуви…!

На крају, како кроз љепоту природног закона, тако и кроз чар чудесног изненађења, водимо се ка прихватању и примању вољене Личности Створитеља, коме и ми, попут Натанаила, треба да кажемо:

„Учитељу, Ти си Син Божији, Ти си Цар нашег живота.“

2. Гдје, дакле, неко проналази Христа, који по слободној вољи вјерује, воли и жели да Га сусретне?

Филип на Натанаилово питање одговара подстицајем: „Дођи и види!“

Данас, да ли би такав позив имао неко утемељење? Може ли неко од данашњих хришћана одговорити на тај начин?Куда да пође онај који пита, и шта да види?

Свакако, може да га позове тамо где је и сам већ био нахрањен сусретом са Христом!

Црква постоји да би вера била преношена и заједнички проживљавана, стварајући истинско братство. За хришћане, Црква је „језик“ кроз који вјера у Бога, Исуса Христа, може да се дијели и заједнички проживљава. Она је породица која нас обједињује. Она је „мјесто“ гдје нам Бог заказује састанак, да би наставиода нам говори. Црква је дар Божији.

Често чујемо: „Добро, Христос да, али ја не желим везу са Црквом.“ Ово је грешка, заблуда! Црква није сама себи циљ, већ служи сусрету човјека са Богом. Она нема другу улогу нити разлог постојања. Она је тајнаХристова, кроз коју Га упознајемо, а Он нас уводи у познање Оца. Тако сви кроз Христа постајемо дјеца Божија.

Христос зна да неће вјечно бити тјелесно присутан, ни са апостолима, ни са мноштвом људи који траже смисао у животу.

Али не жели да их остави. Обeћава да ће заувијек бити уз њих (обећање које важи и за нас) и да ће откривати своју љубав кроз Духа Светога и Цркву.

Дух Свети може да обитава у нама – ако Га тражимо!Црква је „тајно место“ које окупља оне који допуштају Духу Светом да их обликује.

Сви они, без икакве лажне „савршености“, препознају Христа као Месију свог живота, сазријевајући (уз падове и успоне, као што су их имали и апостоли) захваљујући обитавању Духа Светога у њима, чинећи заједно Христов дар човечанству – Цркву.

Многи људи одвајају искуство апостола и очевидаца, сцједока Христовог времена од садашњег живота Цркве! Али, такав став, који тежи да умањи значај Цркве, није био став првих очевидаца, који су живјели и у времену Исуса и у времену ране Цркве, ако бисмо уопште правили ту разлику. Исус који говори у Цркви исти је Онај који је у Галилеји проповиједао Блаженства. Проблем није у томе да ли је тада или сада, већ је ствар начина живота и нашег става. Проблем је у томе да ли су нашеуши отворена… било у Цркви… било у Галилеји!

3. Христос назива Натанаила истинским дјететом Божијим (Израиљцем = дијете Божије), јер у њему нема лукавства! Још раније, Бог је рекао свом народу да ако сте искрени, праведни преда мном, и ја ћу бити пред вама. Ако нисте, ја ћу вам ићи насупрот…“(Књига 3 Мојсијева 26,24). Бог је истина. Одсуство лукавства, не само у мотивима, већ и у разлозима личних поступака једног човјека, неопходан је предуслов да би неко имао отворене „очи и уши“ за сусрет са Христом у Цркви.Можда ће некога изненадити чињеница да Црква постоји и након толиких вјекова, упркос томе што је прошла кроз тренутке и фазе које нису биле увијек „славне“.

Али, захваљујући свима онима који су, без лукавства, говорили и дали свој живот за Христа, до нас је пренесена нада у Њега и Његово Васкрсење! Нада да је љубав јача од смрти!

Ова Натанаилова врлина – искреност и љубав према истини – представља кључни предуслов за сусрет са Христом.

Христа сусрећемо у Цркви.

Цркву чине сви они који желе да живе са Христом и труде се да Му дају прво мјесто у свом животу.

То не значи да у томе увијек успијевају, али то не умањује њихову дубоку жељу.

Постоје дани када допуштамо Богу да дјелује, а постоје дани када желимо све сами да контролишемо, када мислимо да све знамо, када се повлачимо у себе!

Хришћани, нажалост, што добро знамо, нису увијек бољи од других. Али свако има своје мјесто. Када испунимо услове за сусрет са Христом у Цркви, у којој постајемо дио и удови Његовог Тијела, одлучујемо да, заједно са свима, припадамо љубави која нас превазилази, љубави у којој смо позвани да живимо.