У крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици након претходно одслужене вечерње службе и акатиста Пресветој Богородици, који се служио и у параклису Светог Амфилохија Иконијског пред иконом Пресвете Богородице Утјешитељке беба убијених у мајчиној утроби, одржано је добротворно вече посвећено раду и мисији „Дома за маме“ из Београда, који пружа уточиште и подршку трудницама и мајкама са малом дјецом, међу којима су и жене које су, одлучивши да роде, остале без ослонца у својим породицама и најближем окружењу.
О значају ове мисије, заштити нерођеног живота и одговорности заједнице према мајци и дјетету говорили су Александра Исаиловић и протојереј Јован Пламенац, док је програм водио Борис Мусић.
Сабрању су присуствовале и мајке са дјецом из Дома, а међу присутнима је био старјешина Саборног храма, протојереј Никола Пејовић.
Вече је било и прилика да се присутни позову да новчаним прилозима, у складу са својим могућностима, подрже рад Дома.
У уводном обраћању, Борис Мусић указао је на хришћанско разумијевање људског живота као светиње и дара Божјег, нагласивши да достојанство човјека, створеног по лику Божјем, не зависи од његовог узраста, здравља, материјалног положаја или прихваћености у друштву.
Говорећи о заштити живота, Мусић је истакао неопходност да се са пажњом чују страхови, усамљеност и невоље жена које се суочавају са тешким животним околностима. Нагласио је да хришћанско залагање за живот подразумијева конкретну помоћ мајци и дјетету, пружање сигурности и спремност да се подијели терет, што је позив очевима, породицама, Цркви и читавој заједници. Посебно је указао на потребу милосрђа и наде у Божје исцјељење за оне који носе болно искуство абортуса, повезујући смисао сабрања са јеванђелским позивом на љубав потврђену дјелима.
Представљајући рад Дома, Александра Исаиловић објаснила је да је ријеч о програму Савеза за рађање и живот, намијењеном трудницама и мајкама са дјецом до навршене прве године живота. Поред привременог смјештаја, Дом пружа социјалну и правну помоћ, као и свакодневну подршку у којој учествују медицинске сестре.
Исаиловић је нагласила да је суштина њиховог рада у томе да жена добије ослонац у једном од најосјетљивијих периода живота — током трудноће и у првим мјесецима материнства. Истакла је да су мајке и дјеца који су присуствовали вечери најнепосредније свједочанство значаја такве подршке, те да је мисија Дома усмјерена на очување живота и оснаживање породице.
Она је навела да се рад Дома финансира искључиво донацијама друштвено одговорних појединаца и предузећа, без сталних прихода, захваливши свима који помажу. Изразила је и жељу да се ова мисија прошири, како би слични домови били основани и у Црној Гори.
Протојереј Јован Пламенац је у свом обраћању посебно истакао одговорност свештеника да разумију невоље људи који им се обраћају, указујући на повјерење са којим им породице повјеравају своје најтеже животне дилеме:
„Посебно је важно да ова тема интересује свештенике. Зашто? Зато што се многи нама свештеницима обрате са својим проблемима чак и прије него својим укућанима, па и прије него медицинској струци. И зато је пресудно важно да ми дубински разумијемо овај проблем о којем ћемо вечерас да говоримо.“
Говорећи о „Дому за маме“, отац Јован је указао на значај уточишта за жене које трпе притиске да прекину трудноћу, понекад управо од оних од којих очекују највећу подршку. Присуство мајки и дјеце на овој вечери издвојио је као живо свједочанство смисла помоћи коју Дом пружа.
Током свог излагања прота Јован је посебан акценат дао на православно разумијевање човјека као биће психосоматско – састављено од душе и тијела, чије достојанство, како је нагласио, треба препознати од самог зачећа:
„Они су знали да је човјек човјек од самога свога зачећа и да је тада постао јединствено биће. Дакле, није он тада постао човјек тијелом, а не душом, нити душом, а не тијелом, него је постао јединствено биће које чине његово тијело и његова душа. Дакле, постао је личност, биће које има своју слободу, и по тој слободи је боголик.“
Из тог становишта, отац Јован је питање заштите нерођеног живота представио као питање односа према конкретној личности. Указао је и на одговорност очева и најближих сродника, наглашавајући да се терет одлука и њихових посљедица не може свести само на жену.
Осврћући се на начин на који се о абортусу говори у јавности, упозорио је на свођење ове теме на демографске показатеље и број становника:
„Када говоримо о абортусу, често кажемо: наш народ одумире. Онда бројимо колико људи умре годишње, говоримо да опада наталитет и да треба да забранимо абортус да бисмо имали више дјеце. Ружна је то рачуница. Нису људи неке куглице или коцке које ћемо помјерати да бисмо испунили квоту, неки број житеља у држави или народу. У питању је, прије свега, гријех, гријех убиства.“
Према његовим ријечима, хришћански одговор на ову тему мора да обухвати личну одговорност и преиспитивање сопственог живота. Говорећи о покајању, нагласио је да оно захтијева промјену која се види у свакодневном односу према другима:
„Није покајање у томе што ми вичемо: тешко ми је, оче, то ме тишти, то ме притиска. Није самоосуђивање покајање. Покајање мора бити дјелатно. Покајање је процес. Покајање је наш живот. Покајање је, како и сама ријеч метаноја каже, преумљење. Значи, морамо да промијенимо свој живот, да то више не радимо и да се трудимо да то ни други око нас не раде.“
У завршном дијелу обраћања, отац Јован је повезао позив на покајање са конкретном подршком мајкама и дјеци. Помоћ Дому представио је као прилику да се вјера посвједочи трудом, одрицањем и бригом за ближње:
„Ево, један од начина је да овој дјеци која су овдје помогнемо, да и она изађу на пут. […] Када приложимо, када дамо нешто, то није само због онога коме то чинимо, него и због нас. То је наше покајање. То је дјелатно покајање. Значи, без труда, без дјела, без одрицања нема покајања. Кајем се само ако то покажем својим дјелом, својим животом.“
Са вечери посвећене „Дому за маме“ упућен је позив да брига за живот буде праћена трајном и конкретном подршком трудницама, мајкама и дјеци. Представљена мисија подсјетила је на значај заједнице у којој жена, суочена са неизвјесношћу и недостатком породичног ослонца, може да пронађе сигурност, разумијевање и помоћ.
Текст, фото: Борис Мусић
