(Матеј, гл.25,ст. 31–46)
«Овдје је рај и пакао је овдје…» (наслов једне народнепјесме, «Εδώ είν’ ο παράδεισος κι η κόλαση είναι εδώ»)
– Учитељу, нашао сам доказ да пакао не постоји…!
Ово је узвикивао тријумфално један ученик Волтера, оном паметном, али у егоистичкој самозатворености заглибљеном филозофу.
Он га је, без икаквог одушевљења, једноставно упитао:
– Колико ти је времена требало?
– Два мјесеца – одговори овај „истраживач“.
Тада га је старац Волтер (ово се догодило пред крај његовог живота) спустио на земљу:
– Ти си „срећан“! Ја већ 60 година покушавам и још нисам сигуран.
Волтер је у праву. Овакве теме су питања живота. Али истовремено, Волтер и греши, јер није схватио да је основни услов да овакве недоумице буду егзистенцијална питања, а не само интелектуалне дилеме! Када схватим да одговор захтијева да платим цијену, каква год она била, тада не могу да се препустим биједним калкулацијама: – Зар нема нешто јефтиније?
Не, нема ништа јефтиније. Бог нас цијени као и самог Себе. „Ја рекох: богови сте и синови Свевишњега сви“(Псалам). Али, не можемо постати ни… богови без наше сопствене воље, јер не постоји „принуђено добро“! [Многи људи виде свјетску пометњу као доказ непостојања Бога, а не као последицу неопходне и неприкосновене слободе, чија злоупотреба ствара хаос, док њена добра употреба ствара… богове, који граде… свијет!]
Данас нам Христос (Јеванђеље по Матеју, глава 25) долази, и свјетлост Његовог присуства чини ствари очигледним у људским срцима, баш као што јутарње сунце разгони маглу околности и открива стварност у њеним правим димензијама. У тами неодређености (магла-ноћ), посматрач мијеша животињу са човјеком, непријатеља са пријатељем, колибу са двором, право са кривим, јефтино са квалитетним, добро са злом, правду са неправдом, здраво са болесним… и тако даље.
Долазак Христов је највећа и најслађа нада хришћана. То је очекивање будућих добара. То је утјеха и топлина коју ствара љубав.
У цијелој 25. глави Јеванђеља по Матеју, Христос нам говори:
Однос са Мном, однос среће за вас и за Мене, настаје и постоји само ако сте научили, знате, имате и показујете ЉУБАВ. Вољети значи жртвовати се. Жртва значи дар и труд. Дар значи безусловно давање, а труд значи стрпљиву помоћ!
И од обе групе људи (и оних које позива к Себи и оних које удаљава) тражи исто: да воле. Говори им да је смрт недостатак љубави. Да је пакао самозатвореност у егоистичку бригу за сопствену сигурност. Говори им да је пакао немогућност да волимо.
Цио овај процес често изгледа као суд, али није суд. Шта је онда? Топионица!! Дакле? „Провера“ личног квалитета! Када се метали ставе у ватру, „показују“ своју природу. Јефтини се распадају, а злато се прочишћава. Христово присуство биће провјера квалитета онога што носимо у себи.
Ако смо завољели Његову науку и Његову вољу као терапеутску (исјелитељну) методу за наше постојање и „научили“ да волимо, онда ће Његово присуство бити „неизмјерно блаженство“, односно срећа која не престаје. Ако смо се, пак, затворили у своју љуштуру, правдајући се да Га нисмо видјели и да како да Га прихватимо у овом парадоксалном и пуном противрјечности свијету (јер су нам изговори увијек такви), онда ће Његово присуство бити неописиво мучење и „несхватљива патња“ – несрећа коју нико не може ни замислити.
Људи, желећи да избјегну напор учења љубави, заваравају себе пјевајући „Овде је рај и пакао је овдје“, желећи да убиједе себе да се све завршава биолошким животом. Али Христос нас „приземљује“ говорећи да овдје започиње, постоји и постаје и рај и пакао људског живота. Али не исцрпљује се све овдје. Овдје учимо – или не учимо – да волимо. Овдје су услови „провјере“ садржаја нашег срца.
Овдје, у истим околностима, са истим елементима, један човјек чини срце „воском“, а други „глином“!Када Сунце Правде засија, баш као што природно сунце дјелује на материјале, срца првих (који су „восак“) омекшаће и биће у стању раја, док ће срца других (који су „глина“) отврднути и доживјеће муку пакла.
Бог је тајна недоступна човјеку. Али постаје познат кроз личност Христа, који је постао човјек и који ће доћи и „сјести на престо славе“ и „разлучити овце од јараца“. Неће Он…створити овце и јарце! Ми људи постојимо у стању у коме се налазимо по сопственом избору, а не по„унапријед одређеном“ (предодрећеном). Погрешно је тумачити да Христос некога шаље у пакао. Христос воли сва своја створења истом љубављу. Воли и ђавола и људе (разбојника, Јуду, Богородицу, Свете) истом снагом љубави и, како каже Паскал, „у смртној је агонији за наше спасење све до дана Другог доласка“. Али наш одговор варира и одређује исход.
Христос, у причи о сусрету с Њим, тражи најмањи знак љубави: једну чашу воде! Жели да нас научи да ћемо добити онолико колико дамо!
Једна лијепа прича то савршено описује. Један човјек замолио је Христа да му „покаже“ пакао и рај. Христос је послао његовог анђела чувара да му то открије.
Анђео га прво одведе у пакао. Тамо су људи сједели око огромног казана пуног храном, али свако је имао кашику једнако дугу колико и он сам. Покушавали су да једу, али није било могуће! Разбијали су једни другима кашике, бјешњели, свађали се… и на крају сви су били изнемогли.
Затим га анђео одведе у рај. Тамо је била иста сцена – велики казан са храном, и свако је имао исту дугу кашику! Али умјесто да се боре за себе, сви су хранили оног преко пута! Нико није остао гладан, нико није патио.
Ова прича једноставно и лијепо описује поруку Цркве – љубав и брига за друге доносе радост и спасење.
С љубављу и благословима,
Ваш парох,
о. Теодосије
Превеза 22.2.2025
Превео са јелинског:
Протопрезвитер Никола Ј. Гачевић
