Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Прекобрђу у Доњој Морачи, 20. новембар 2018. године
Ријеч је Господња: ,,Ко вас слуша и мене слуша, а ко се вас одриче мене се одриче, и одриче се Онога који ме је послао.” И такође ријеч Господња коју смо чули: ,,Хвала Ти, Оче, што си ово сакрио од премудрих, а што си открио ову тајну дјеци и безазленима.” И заиста, велика и света Божија тајна, најдубље тајне живота, оне су сакривене од људскога разума, од оних који мисле да имају знање, а откривају се дјеци која сисају материно млијеко, онима који су безазлени и који су чистога срца. Зато је и речено у Јеванђељу: ,,Блажени су они који су чистога срца, јер ће Бога видјети.” Само чисто срце може Бога видјети, а не оно срце и онај ум који се узда у своје неко знање и своју мудрост, него које је отворено за велику и свету Божију тајну, које слуша ријеч Божију. И кроз ту ријеч Божију прима сила Божију у себе, јер ријеч Божија, вјечни Логос Божији, је уграђен у свеукупну творевину Божију. Зато је све што постоји речито, словесно и испуњено мудрошћу, јер је утемељено на божанској мудрости, испуњено је истинитошћу постојања, јер је утемљено на Божијој истини. Призвано је на правду и на хођење правим путем, јер Онај који је Пут, Истина и Живот.
Црква Божија је свједок, кроз вијекове, те непролазне Божије истине и најдубљих истина о свијету и о човјеку у свијету, Црква Божија којој ни врата пакла неће одољети, нити ће је надвладати, по ријечи Господњој. Гоњена и прогоњена јер и Он је гоњен и прогоњен, распињана на крст јер је Он први разапет на крсту. Отуда је и тијело Његово и Црква Његова непрекидно гоњена, прогоњена и распињана на крст. И у древна времена и у ово наше вријеме. Ми данас, уочи Светога архангела Михаила и Гаврила, славе овога светога храма и ове свете обитељи, прослављамо једног дивног мученика древног, из 3. вијека, Светога мученика Јерона и са њиме пострадала тридесет и три мученика. Јерон који је имао слијепу мајку, који није хтио да иде у војску код тадашњих царева да служи, него је остао да служи својој мајци слијепој непрекидно. На крају је он постао и хришћанин и од своје мајке је научио велику и свету истину Божију и он је ипак био ухапшен и одведен у затвор. И тамо је он у затвору свједочио Христа и носио Његов крст. Није се одрекао Христа и утицао је на тридесет и тројицу војника који су, заједно са њим, били погубљени за име Христово, а и њему је глава одсјечена, и десна рука његова. Његову главу су спасили да не буде уништена и тамо гдје је она сахрањена, тамо је подигнут и храм Светога Јерона, а његову руку одсјечену су однијели његовој мајци. Његова мајка је држала ту свету руку, па каже: ,,Ја сам те родила здравога и цијелога, ево остала је само рука да ме она тјеши и да ме она храбри у мојим старачким годинама.”
И тако редом, календар црквени је испуњен онима који су слушали ријеч Божију и који су остали вјерни ријечи Божијој, истини Божијој до своје смрти. Безброј је мученика таквих било кроз вијекове и до наших времена. Ево, овдје наш иконописац је почео да слика и свете новомученике, царске страстотерпце, цара Николаја, царицу Александру и њихове мученице, дјевојке Анастасију, Олгу, Марију, Татјану и Алексеја, царевића, који су прије стотину година мученички пострадали, убијени у дому у Јекатеринбургу, а онда не само убијени, него и сасјечени на комаде, од безбожника тога времена, марксиста и лењиниста и онда чак и спаљени. Тако да је од њихових моштију једва нешто и остало у Гањиној јами, тамо гдје је из њихових земних остатака, на мјесту гдје су спаљени, никло седам храмова, свакоме од њих појединачно нови храм. А и тамо гдје су они мученички пострадали, и тако је подигнута Црква на крви, како се зове у Јекатеринбургу. Заједно са њима су пострадали и многи још за Христа и за Божије име. Они који су их побили, њихови трагови смрде нечовјештвом, а они који су пострадали за Христа, распети за Њега, њихов спомен остаје све присутнији свјетлији у људском памћењу, јер је њих Бог запамтио и похранио их у Своја вјечна њедра, у Своје вјечно и непролазно царство. Ево, и овдје на овом древном мјесту је никао овај свети храм Светих архангела, благодарећи труду и подвигу нашега брата Вујисића. Овај храм који је овдје подигнут у славу Божију, у славу Светих архангела Гаврила и Михаила, славе већине становника, не само Прекобрђа, него читавог овога краја овдје. Храм који је запамтио и који памти све оне који су овдје живјели кроз вијекове, јер на свакој служби Божијој ми се сјећамо и спомињемо све оне који су не само ктитори и приложници и добротвори храма, него и све оне који су овдје, кроз вијекове живјели.
Овај храм има и тај Божији дар да је овдје похрањен и предак око тридесет братстава овдје морачких, који су данас расијани по читавом свијету, војвода Богић Морачанин. Тако да се и у овом храму памте и они који су живјели у прошлим вијековима, једино мјесто гдје се памте! Када неко наш умре, ми се заклињемо да ћемо га вјечно памтити, али памтимо га док смо ми ту, а људско памћење је слабо, а памћење Цркве Божије је Божије памћење. И зато Црква памти све оне који су се, у страху Божијем, у нади и у вјери, упокојили. А овдје посебно памти војводу Богића Морачанина и сво упокојено његово потомство до наших времена, свих ових братстава и са њима памти све друге који су овдје живјели од памтивијека. Тако да је овај ћивот овдје, у коме је похрањен војвода Богић, као и овај храм у коме је похрањен и син нашега ктитора Милана Вујисића. Дакле, ово је мјесто памћења, мјесто сјећања, мјесто незаборава! Памте се и они који су живјели овдје, памте се и они који сада живе, а даће Бог да ће се и њихово потомство сабирати око овога светога храма, јер једино мјесто које ће остати за будућа времена и у коме ће се сабирати овај народ и потомци и ктитора и оснивача овога храма и ове обитељи, и у коме ће се сабирати, дакле, и памтити сви они који ће долазити и пролазити овим мјестом и који су везани својим крвотоком за ову светињу.
Велики је то Божији дар и благослов нашему брату Милану Вујисићу и покојном сину његовом Зорану и његовом потомству. Није могао ништа светије и часније урадити и за себе, и за своје потомство, и за Прекобрђе, и за Морачу и за наш народ светосавски, ништа није могао урадити боље и светије од овога мјеста преко кога ће се памтити и он и његово потомство, као ктитори ове дивне и велике светиње у којој сад, ево, служе и Богу се моле и наше сестре, које су дошле из географски далеке Русије, али блиске и сродне нама. Дошле су овдје да пале кандило за душу свих овдашњих предака и за здравље и спасење свих њихових потомака, да овдје и оне уграђују себе, и свој живот и своју младост у ову Божију светињу и да тиме свједоче да је Бог Бог живих, а не Бог мртвих. Нема за Бога живих и мртвих, него су сви живи! И сви су призвани, сви људи свих земаљских народа, да постану чланови ове свете заједнице, Цркве Христове. Да постану, дакле, заједничари сви! Јер Црква Божија се сабира од свих земаљских народа у једну свету, Божију заједницу, неразориву и у неуништиву заједницу!
Ево и овај храм је свједочанство, јер прије свега у њему су присутна наша небеска браћа духовна, Свети архангели Божији. И, као што рекосмо, овдје је на првом мјесту присутан, преко ове свете службе и преко тијела Свога и крви Своје, сам Господ, распет за наше спасење, присутна је мајка Његова света, присутни су свети апостоли, свети мученици и новомученици, овдје је присутна сва творевина Божија, у светињи овога храма и призвани су сви људи и сва будућа покољења да се сабирају око ове светиње, да се њоме освећују, да се њоме просвећују сви они који слушају ријеч Божију. Ако ријеч Божију слушају и ријеч оних који је проповједају, они су Божији! Зато су, као и сами Бог, Христос Господ, који је овдје дошао и што је гоњен и прогоњен, тако и они носе Његов крст и поносе се Његовим крстом и Његовом светињом, јер они у сваком покољењу, у овим светим мјестима постају свједоци Бога љубави, Оца, и Сина и Духа Светога, коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
