У фебруару 2020. Мајкл Џонс из Игл Ривер -а на Аљасци предводио је радну екипу за изградњу цркве Светог Георгија у Тонги. Лет из Лос Анђелеса за Тонгу имао је 6 -часовно задржавање на Фиџију, па је о. Мелетије, представник мисије у Океанији, позвао групу да накратко посети православну заједницу.
На аеродрому нас је дочекала монахиња домородац са Фиџија, с. Анисија, заједно са једним од дечака из дечијег сиротишта по имену Матеј. Чим смо изашли напоље открили смо у какав смо рај дошли. Палме и процветале биљке испуњавају сваки простор без поплочаног пута или тротоара. Сунце је топло, ваздух чист. Каква разлика за нас пет који долазимо са Аљаске и Колорада, где смо само дан раније оставили снег и лед!
Док је с. Анисија управљала комбијем „погрешном“ страном пута (што се Американаца тиче), разговарао сам са Матејем, који има 15 година и живи у сиротишту 10 година. Рекао ми је називе села поред којих смо пролазили . Његов енглески је прилично добар, с обзиром да вероватно има мало додира са изворним говорницима енглеског језика. Сазнао сам да Матеј и ја делимо заједничку љубав према фудбалу! Убрзо смо скренули на неасфалтирани споредни пут и Матеј је показао дом Свете Тавите и цркву Свете Тројице док смо се возили до малог манастира Успења Богородице, смештеног на врху брда. У манастиру се тренутно налазе три монахиње; наш водич, с. Анисија и игуманија Меланија су две монахиње са Фиџија, као и с. Текла из Демократске Републике Конго, која је на Фиџију неколико месеци и слика фреске у малој манастирској капели.
Литургија је већ била у току када смо стигли, па смо оставили ствари у комбију и тихо се попели уз степенице до куће претворене у манастир . Капела је напола у затвореном простору, а напола на отвореном, са наткривеним тремом са десне стране. Многа деца стајала су у близини монахиња, чија је певница постављена непосредно испред једног од неколико великих, лучних отвора који одвајају „затворени“ део капеле од трема. Добили смо много стидљивих осмеха од деце-старости између 5 и 15 година-док смо заузимали место у предњем делу капеле.
На левом зиду биле су иконе бројних светитеља, углавном женских, у различитим фазама рада сестре Текле. Међу њима су биле и заштитнице моје две старије кћери, Света Катарина Александријска и Света Анастасија. Подсетило ме је на то како је наша Православна Црква заиста једна велика породица – сви имамо односе са истим Богом љубави и истим светитељима, и осећао сам се као код куће, иако први пут посећујем ову цркву, 6000 миља далеко од своје куће, али као да сам у својој парохији у Игл Риверу (САД).
Деца су заједно са сестрама певала многе песме, а њихови слатки, чисти гласови одјекивали су долином испод манастира. Поослушајте децу ОВДЕ https://www.instagram.com/p/CQNv_rcgIfZ/?utm_medium=copy_linkwY
У једном тренутку сам се окренуо и затекао свог пријатеља Мајлса како плаче. Рекао је: „Ово је најлепше певање које сам чуо у свом животу.“
Након литургије деца су отрчала земљаним путем натраг у сиротиште, а наша група је остала на ручку на трему испред са о. Мелетијем (О. Мелетије Пантић , Србин, игуман манастира св.Архангела Михајла на Н. Зеланду ) и сестрама монахињама. Наш оброк је укључивао домаћи слатки хлеб и неку врсту хладног воћног напитка од кокоса. Неко време смо учили једни о другима и разговарали о мисији на Фиџију, а затим смо разговарали о плановима за наш рад у Тонги.
О. Мелетије и сестре су љубазни домаћини и учинили су да се осећамо добродошлим. Као представник мисије, о. Мелетије проводи много времена у сиротишту и путује и у друге мисије на Фиџију, Тонги и Самои. Будући да су стотине новообраћених православних без основног знања о вери-или уопште о хришћанству-потреба за катихезом и поуком о литургијским предањима Цркве је веома велика. Нажалост, о. Мелетије има малу помоћ, јер је епископија мала и нема средстава. Зато постоји и велика потреба да вероучитељи и други православци помогну мисији у јужном Пацифику.
Заиста, „жетва је велика, а посленика мало“ (Мат. 9:13) у Океанији.
Након оброка, о. Мелетије нас је испратио земљаним путем према цркви Свете Тројице, која у пракси служи као храм и средиште православних на Фиџију. То је фасцинантан спој византијске и јужнопацифичке архитектуре, употпуњен прозорима у стилу жалузина који готово потпуно отварају зидове, због чега непрестано нагађате да ли сте унутра или напољу током службе.
Затим, након што нам се придружио дечак светлуцавих очију по имену Језекиљ који се некако ослободио веће групе деце и дошао да испрати нашу групу по имању, ми смо се пробили преко травњака до неколико скромних зграда које чине дечији дом Св.Тавита. Зграде нису велике, али су врло добро одржаване – организоване, чисте и украшене разнобојним сликама на зидовима.
Деца брује попут вредних пчела у кошници, посматрајући нас са знатижељом и стидљивошћу, али не и страхом.
Посебно ми је привукла пажњу једна девојчица, петогодишњакиња по имену Ана, која је истих годинама као и једна од мојих девојчица. Божјим милосрђем пронашла је дом пун љубави са двадесеторо нове браће и сестара, као и прилику да одрасте у топлом загрљају Православне цркве.
Захвалили смо сестрама на дивном гостопримству и топло се опростили од дечака и девојчица, који су се окупили око нашег комбија машући рукама и узвикујући: „Збогом! Збогом! Посетите нас поново! ”
Ова посета показала се посебнијом и дирљивијом него што је ико од нас могао да претпостави. Једноставна, дубока вера фиџијских православаца, кристално чисто и срдачно појање монахиња и деце током литургије, топла добродошлица о. Мелетија и сестринства, љубав и искреност дечака и девојчица без родитеља – све је то оставило дубок утисак на сваког од нас.
Заиста, оставили смо срце код деце на Фиџију.
Извор: https://orthodoxpacifika.com/2021/06/21/we-left-our-hearts-in-fiji/
Превела Љиљана Поповић
