Православна црква у суботу пред празник Светог великомученика Димитрија обиљежава Митровданске задушнице, дан посвећен молитвеном сјећању на све упокојене. Тога дана сабирамо се у храмовима и на гробљима, молећи Господа да душама преминулих сродника и свих који су се упокојили у вјери подари опроштај гријехова и вјечни покој.
Задушнице нас подсјећају на једну од најдубљих истина хришћанске вјере – да смрт није крај и да се љубав према ближњима не прекида њиховим одласком из овоземаљског живота. У Христу, који је својим Васкрсењем побиједио смрт, остајемо повезани са упокојенима, а та заједница љубави најснажније се пројављује кроз молитву.
Митровданске задушнице везују се за традицију Руске православне цркве и сјећање на војнике погинуле у Куликовској бици 1380. године. Молитвени помен пострадалима временом је прерастао у шире молитвено сјећање на све упокојене православне хришћане, а овај обичај прихваћен је и у српском народу.
Поред Митровданских, обиљежавамо и Месопусне, Духовске и Михољске задушнице. Ипак, молитва за преминуле није ограничена само на те дане, јер је у богослужбеном животу Цркве свака субота посебно посвећена спомену упокојених.
Субота има дубоко значење у хришћанском предању, јер подсјећа на Велику суботу, када је тијело Господа Исуса Христа почивало у гробу. Његово Васкрсење темељ је наше вјере и наде у свеопште васкрсење и живот вјечни.
Најважнији дио обиљежавања Задушница јесте Света литургија, током које се узносе молитве за покој душа преминулих. Посебан значај има помињање имена упокојених на проскомидији, када свештеник из просфоре вади честице за упокојене и молитвено помиње њихова имена. Након Литургије служи се парастос, односно заједнички помен за упокојене, уз молитву да им Господ опрости сагрјешења и настани их у мјесту свјетлости и покоја.Вјерници потом, уколико су у могућности, одлазе на гробове својих ближњих, пале свијеће, уређују гробна мјеста и моле се за њих. Ако су гробови далеко или није могуће отићи на гробље, молитвени помен може се обавити у храму.
У православној традицији на Задушнице се припрема кувано жито, односно кољиво, које се приноси у спомен на упокојене. Жито симболизује васкрсење и будући живот, подсјећајући нас да, као што зрно положено у земљу доноси нови плод, тако и хришћанин са надом очекује васкрсење. Вино којим свештеник прелива жито подсјећа на Божију милост, док упаљена свијећа представља свјетлост Христову, која разгони таму смрти.
Поред молитве, Задушнице су прилика да се сјећање на упокојене преточи у дјела милосрђа. Помоћ сиромашнима, болеснима и свима којима је потребна подршка представља драгоцјен израз хришћанске љубави. Смисао дијељења хране и других дарова није у вјеровању да су они потребни душама упокојених, већ у томе да се у њихов спомен учини добро дјело.
Молећи се за упокојене, свједочимо да љубав не престаје смрћу, већ у заједници Цркве Христове остаје жива и нераскидива.
