Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија, 10. 07. 2011. године, у манастиру Острогу:
У име Оца,и Сина и Светога Духа. ,,Даде ми се сва власт и на небу и на земљи. Идите и крштавајте све народе у име Оца, и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио. И ево ја сам са вама у све дане до свршетка свијета и вијека.“ Управо те ријечи Христове, драга браћо и сестре, чули смо из Светог јеванђеља по Матеју, те ријечи непрекидно и увијек читамо када се обавља крштење новога дјетета Божијега, као што смо и данас обавили крштење нашега Јована. Заповјест Христова, која ево се испуњава и остварује кроз вијекове, милиони и милиони људи су чули овај Христов глас и ову Христову ријеч, чули, извршили и испоштовали, у свим земаљским народима, у свим покољењима до данас. А као што је то било данас, тако ће то бити до краја свијета и вијека. У тој великој тајни, на коју нас је призвао Господ, у тајни Крштења, дарује се људскоме бићу не само пролазни живот него му се дарује вјечни и непролазни живот. ,,Дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу, Господу нашем.“
Када крштавамо створење Божије и кад оно постаје чедо Божије, онда пјевамо и ону дивну пјесму: ,,Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли“. Дивна пјесма која нам открива смисао и дубље значење саме тајне Крштења. Човјек, као и свако створење земаљско, као и сваки цвијет, као свака биљка, као све оно што настаје и рађа на земљи, оно се рађа и настаје од нечега скоро невидљивог., од малог сјемена, мале сјеменке. Из малог сјемена расте велико дрво, из малог сјемена у утроби материној обликује се људско тијело, људски живот. И нема ничега чудеснијег од те тајне која се догађа у утроби мајке, обликоване од малога сјемена, обликованога људскога бића, са свим оним даровима и са свим оним красотама којима Бог украшава то дијете. Има ли чега узвишенијег од те велике и свете тајне рађања и обликовања људскога бића, и његовог боравка у утроби мајке девет мјесеци, боравак у утроби мајке девет мјесеци и рађање послије тога и плач онога који се рађа. Па кажу мудраци с правом: ,,Онај који се рађа излазећи из материне утробе, он има осјећање да нестаје“, да је то тренутак његовог нестанка, његове смрти. Да престаје да живи оним животом којим је навикао у утроби мајке.
Међутим, шта се догађа? Мала материнска утроба се замјењује много већом, много широм утробом. Овом васионом, земљом, која је такође утроба на коју је Бог поставио човјека и свако створење. И васиона безгранична се шири око нас и биће које се родило улази у ту тајну нове утробе, Богом дароване, у којој оно живи, у којој оно расте. У којој се оно обликује растући тјелесно и духовно растући, сагласно заповјести Божијој првом човјеку: ,,Рађајте се и множите се и напуните Земљу.“ Та ријеч Божија, тај Божији благослов, то благо слово испуњено силом Божијом у ствари је и узрок, оно на чему и од чега настаје људски живот. Да и од сјемена, али да није те благе Божије ријечи, да није те силе Божије коју је Бог уградио у људско биће, у мушко и женско, не би могло ништа на овој земљи да настане. Све настаје силом божанске ријечи и све на земљи расте и узраста силом божанске ријечи. Да није сунца које грије ову земљу, не би земља могла да рађа ни да чува живот ни да доноси плодове. Ни човјек не би могао. Све је устројено тако да од небескога зависи све оно што је земаљско. И земаљско расте по оном што је небеско, природном и небеском животу, а исто тако и дубљем, духовном животу. Све зависи од неба, све зависи од дјејства Божијега. Тако да и раст човјеков, његов тјелесни и његов душевни раст овдје на земљи, он не би био пуни и савршени раст када би био само ограничен на овај живот, на овај пролазни живот јер видимо и знамо све што јесмо и што имамо, оно долази и пролази. Даје се, али и нестаје. И људски живот нестаје. Рођење из утробе материне је рођење не за вјечни и непролазни живот, него за пролазност.
Е зато управо Бог, који није човјека створио на пролазност, да нестане, ни овај свијет није створио да буде подложан смрти и ништавилу, он дарује управо овом животу пролазном, уграђује у њега тај непролазни и вјечни живот. Јован Крститељ, када су га питали ко је он, је казао долази послије њега Онај који је већи од њега, па је рекао: ,,Ја вас крштавам водом, а Он ће вас крстити Духом Светим и огњем.“ Крштење управо и јесте крштење Светим Духом и водом. Вода, која представља оно што јесмо и чиме живимо, а Дух Свети је Онај који освештава ту воду, наше биће, дарује човјеку живот вјечни, живот непролазни. Дух који имамо, и душу, сам по себи није бесмртан, али када се у њега усели Дух Божији, када се запечати Духом Божијим, онда и овај наш дух, и наше тијело и наш пролазни живот постају вјечни и непролазни. Отуда и облачење у Христа и облачење у оно што је вјечно и оно што је непролазно, што је неуништиво. Облачење у силу самога Бога, Христа Господа, на начин на који се Он родио и како се Он обликовао Духом Светим, тако и свако људско биће је призвано кроз тајну Крштења да се обликује Духом Светим, да се обуче у Христа Бога и Спаситеља и да прими на себе печат дара Духа Светога. Онога Духа кога је Господ послао на Педесетницу, на Тројчиндан, коме је и посвећен овај свети храм, тај Дух Свети животворни, вјечни и непролазни, који је Дух Утјешитељ, који нас уводи у сваку истину и који нам открива и дарује вјечни и непролазни живот, њиме се запечаћује ново створење.
И када свештеник, епископ, узме свето мире, састављено од бројних мириса који су симбол дарова Духа Светога, онда Он запечаћује послије погружења и послије Крштења, запечаћује новокрштенога печатом дара Духа Светога. Запечаћује и његово чело, што значи његов ум, и његове очи, и његов нос, и његова уста и његове уши. И његова леђа, и његове груди, и његоге руке и његове ноге. Сви органи, спољашњи и унутарњи, примају на себе тај печат дара Духа Светога, Духа животворнога. И заиста се онда човјек облачи у Христа и човјек постаје бесмртно, вјечно и непролазно биће, то је смисао светога Крштења, као новога рођења. Све што се од тијела роди тијело је и пролазно је, само оно што се Духом Божијим роди, оно је дух, и оно је вјечно и оно је непролазно. Ту светињу, од Светога Духа, тај свети печат примио је и Јован, примили смо и ми, примају сви они који слиједе ријеч Христову и који се крштавају у име Оца, и Сина и Духа Светога. И кроз то Крштење сви који су крштени постају заједничари божанских тајни и божанских истина вјечнога живота. Сједињују се са Богом везама неразоривим, а онда се сједињују и једни са другима.
Отуда је Црква Божија неразорива и неуништива. Многи су покушавали и покушавају да је разоре кроз вијекове, а и данас покушавају да разоре Цркву Божију. Међутим, Црква Божија је саграђена на крајеугаоном камену и њој ни врата паклена не могу одољети, јер њена снага није у тијелу, није у пролазној сили и власти, и мудрости, идеологији. Њена снага и њена сила јесте управо у Духу Божијем, живом и живоносном. Њена снага је у Христу Господу, у живоме Богу, на Богу се она гради и Богом она живи, оним што је вјечно и што је непролазно. Кроз Христа се сједињујемо са Оцем, примајући Духа Светога, и сједињујемо се једни са другима у светој тајни Цркве Божије, сабиране из свих земаљских народа и покољења у једну свету заједницу, у један свети Божији народ. Од свих земаљских народа тај народ настаје.
Ево дакле, од данас наш Јован је постао члан те свете божанске заједнице, присајединио се Христу, исповједио веру у Оца, и Сина и Духа Светога, преко кума свога и у исто вријеме примио на себе печат дара Духа Светога, да би на Светој литугији примио Тијело и Крв Христову, Свето причешће, и тиме примио сву пуноћу Божанских дарова и тога чиме нас је Бог подарио овдје на земљи.
Господ да га сачува и да буде достојан имена које је примио, имена Светога Јована Крститеља и Претече и својих предака. Од данас он је заиста дијете милости Божије, то и значи име Јован. И нека би милост Божија и благослов Божији на свима вама почивао, а посебно на нашем Јовану, и на свима онима који се крштавају у име Оца, и Сина и Духа Светога, у свим земаљским народима, у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
