Светом литургијом у манастиру Светог архангела Михаила на Михољској Превлаци, на празник Светог мученика Созонта и претпразништво Рођења Пресвете Богородице, началствовао је отац Силуан, сабрат манастира Григоријата на Светој Гори. Саслуживали су архимандрит Рафаило, игуман манастира Подмаине, јеромонах Јоаким, игуман манастира Врањина, протосинђел Василије, настојатељ манастира Михољска Превлака, и ђакон Лазар Марковић из Епархије источноамеричке.
Пред Свето причешће сабраном народу обратио се отац Силуан, који је у пастирској бесједи говорио о значају литургијског сабрања, човјековом достојанству, подвигу прожетом љубављу и позиву да човјек свој живот непрестано усмјерава ка Христу.
Подсјећајући на јеванђелске ријечи да је Бог толико заволио свијет да је дао Сина Свога Јединороднога, отац Силуан је нагласио да је човјек створен по лику Христовом и позван да се непрестано духовно усавршава.
„Данас, као и сваке недеље, што рекох, окупљамо се, и сваке Литургије. И свака Литургија има значај, не само значај него свети значај, зато што Сам Господ долази не само да нас милостиво гледа, ни да нас милостиво благосиља и да нам опрости по нашем мољењу и покајању, него и хоће и непрестано жели да се сједини са нама, управо зато што је речено у Јеванђељу да је заволео толико свет Свој, а свет — то смо ми људи. И све што је створено, створено је за човека, по Светим Оцима, односно за Богочовека, за Христа. А ми смо створени по лику Христовом, па је зато и центар овога света — ми људи.“
Говорећи о подвигу, истакао је да он не треба да буде схваћен само као тежина и одрицање, већ као кретање ка Богу које, када је прожето љубављу, постаје духовна радост.
„Подвиг је реч која се код нас поштује и у нашем уму можда понекад звучи и као потешкоћа, тешким путем да се дође. Међутим, негде, а то јест подвиг као аскеза, као аскетизам — међутим, двиг помешан са љубављу, тај подвиг помешан са љубављу и пун љубави, то је та сила која више није оно што је потешкоћа, него то буде духовно задовољство. И због тога, драга браћо и сестре, треба непрестано и ми у манастирима, монаси, и ви који сте удостојени да будете православни хришћани, чланови Православне Цркве, да непрестано свој двиг, подвиг, имамо помешан са љубављу, јеванђелском, Христовом, оном духовном.“
Отац Силуан је нагласио и да је човјек позван да воли Христа, а кроз Њега све људе и сву творевину, као и да буде пажљив према сопственој души, његујући у себи врлине.
„И човек, као центар света, и сви ми људи, који имамо толико велико достојанство, дужни смо да волимо једни друге, да љубимо Христа, а кроз Христа све људе и сву твар, и да будемо милостиви према свима, а највише милостиви према самоме себи, у смислу да волимо себе у Христу, да милујемо нашу душу, а никако да је тиранишемо. А душа се наша милује тиме што имамо те врлине Христове, што волимо Христа и добродетељ.“
Посебно је указао на значај Исусове молитве, која се на Светој Гори непрестано понавља, као и молитвеног обраћања Пресветој Богородици, чије је Рођење Црква прослављала наредног дана.
„Да будемо милостиви, да личимо што више на милостивог Христа, Кога непрестано треба да молимо молитвом: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, зато што се на Светој Гори та молитва непрестано понавља и на пословима, на послушањима, и у цркви, и кад шетамо. То су Свети Оци тако оставили — колико можемо да се трудимо, наравно. Или: „Пресвета Богородице, спаси нас“, такође. Мајка Божија је та која даје снагу и силу и моли Сина Свога великом слободом својом.“
У наставку бесједе поручио је да човјек није позван само да се покајањем чисти од гријеха, већ и да своје биће испуњава врлинама, које рађају духовну радост, наду и љубав.
„И због тога та љубав, помешана са тим врлинама, даће нам снаге да осетимо, и Господ ће нам дати и даје нам да осетимо радост. Па онда та радост даје наду и, заједно са вером, иде ка љубави, и све тако. Због тога смо ми позвани да будемо заједно са Христом, да личимо на Христа, а све то с помоћу силе коју нам је Господ дао Својим Васкрсењем и Својом љубављу.“
На крају је призвао благослов Пресвете Богородице на Михољску Превлаку и њено монаштво, молитвама Светих архангела и Превлачких мученика.
Након Свете литургије госте и сабрани народ поздравио је настојатељ манастира, отац Василије, заблагодаривши оцу Силуану што је са Свете Горе донио дух светогорског предања у светињу која је, како је казао, и сама настала прожета тим духом Светог Саве и Светог Илариона. Подсјетио је да је Свети Иларион, као хиландарски игуман, 1220. године дошао на Михољску Превлаку и постао први зетски епископ, те да његов благослов повезује Превлаку, манастир Врањину и Хиландар.
Отац Василије је посебно говорио и о Светој Касијани, пјесникињи и монахињи, чија се знаменита покајничка стихира пјева на Велику сриједу.
„До данашњега дана, на Светој Гори, многи појци, надахнути Духом Светим, са великом пажњом певају стихиру коју је написала монахиња Касијана, која се пева на Велику среду. То је посебна стихира, коју се многи појци труде да што боље испевају и пренесу тај аутентични молитвени и покајнички дух који се у њеним речима садржи — да својом молитвеном настројеношћу, мелодијом и гласом пренесу тај дух Божје благодати и побуде покајање у верном народу у те дане пред Христово страдање.“
Током трпезе отац Силуан је допунио казивање о Светој Касијани, говорећи о стихири посвећеној жени грешници која је пришла Христу, помазала Његове ноге скупоцјеним миром и са сузама тражила опроштај. Истакао је да је у средишту тог црквеног текста покајање човјека и безгранична Христова милост.
„И акценат је на томе да она каже: ’Прими мене, блудницу, и прими моје сузе, Ти Који си створио мора и океане. Прими ове мале моје сузе и миро и очисти ме од грехова.‘ Ето, мало смо само дали пажње, пошто је ово Велика среда. Велика среда је припрема за Васкрс. Онда је Црква света ставила баш ту, посвећену… Велика среда је посвећена Жени Блудници, да бисмо се ми спремали кроз покајање, очистивши се од својих грехова и сетивши се те Жене Блуднице.“
На крају обраћања отац Силуан позвао је вјерне на искрену исповијест и покајање:
„Али добро би било да се сви исповедамо чисто, искрено, својим духовницима, да будемо свом душом, кад припадамо духовнику, као да припадамо Христу, са сузама, у покајању. Нека би Господ свима нама дао покајање. Амин”, закључио је отац Силуан.
Извор: Михољска Превлака
