Један од најзначајних историчара XX века који се занимао Римокатоличком црквом био је без сумње Барон Авро Манхатан. Истовремено је био један од првих научника који се позабавио и темом Холакауста над Србима за време Другог светског рата од стране усташког режима. Нажалост горка је чињеница да до данас није преведена ни једна његова књига на српски језик нити се ико од Срба озбиљно позабавио са личношћу и делом Барона Авра Манхатана.
Барон Авро Манхатан био је свестрана личност, писац, новинар, историчар, пјесник и сликар. Потиче из аристократске породице и на рођењу је добио име Teofilo Angelo Mario Gardini које је променио у Енглеској 1953. године у Авро Манхатан.
У својој краткој биографији каже за себе да је рођен 06. априла 1910. године у Италији од оца Американца и мајке Холађанке и да је струдирао уметност на Сорбони где му је пријатељ био Пабло Пикасо. По повратаку са студија у родној Италији био је затворен јер је одбио служити у војсци Мусолинија, да би затим након ослобођења емигрирао за Енгелску као политички азилант.
За време Другог светског рата радио је као политички коментатор за BBC и за заслуге је награђен од стране Велике Британије као витез Малтешког реда док је истовремено Хитлеров Трећи Рајх расписао потерницу за њиме.
Живећи и радећи у Лондону имао је прилике да сусреће водећу елиту онога доба, политичаре, амбасадоре, књижевнике и научнике попут Dr Thomas Paine главног шефа за НАСУ или великог борца за женска права Marie Stopes.
За нас Србе од великог је значаја његово пријатељство са почасним генерал-мајором Уједињеног Краљевства Боривојем Мирковићем, који је организовао и извео Војни пуч 27. марта 1941. године у Београду као бригадни генерал са позиције заменика комаданта Ваздухопловства Краљевине Југославије.
Такође је заначајно и познанство са угледним београдским лекаром др Милошем Секулићем који је чувени Меморандум СПЦ о сведочанствима злочина усташа над Србима у Хрватској ризикујући свој живот донео у Амбасаду Југославије у Цариграду 28. септембра 1941. године, да би одмах тај исти Меморандум био телеграфски прослеђен у Лондон.
Због његовог оштрог пера у разоткривању мрачних тајни Ватикана и његове сурадње са фашистичким режимом у Италији и нацистичким у Немачкој, као и у усташким у Хрватској, живот Барона Авра Манхатана константо је био угрожен. Током промоције књиге „Ватикански Холакауст“ о усташким злочинима 1986. године у Америци му је пришао један од преживелих усташких злочинаца који је имао задатак да га ликвидира, али у задњем моменту нешто се преломили у њему и одустао је од те злокобне намјере.
Барон Авро Манхатан неуморно јер радио на научном пољу истраживајући злочине од стране Ватикана као и однос Ватикана са светским моћницима и њиховим тајним службама. Остало је недовршено дело Барона Манхатан о вези између Ватикана и CIA, о убиствима значајних личности на западу, које није успео да докаже мада је сматрао да ће се истина једног дана открити.
За нас Србе посебно су значајна следећа дела која нажалост још увек нису преведна на српски језик: “Терор над Југославијом“ где се описује сурадња Ватикана и усташа у злочинима над Србима у којима су учествовали римокатолички бискупи,свећеници, фратри и часне сестре.
Ипак, дело „Ватикански Холакауст“ представља најобимни ауторски рад Барона Авра Манхатана као исцрпну анализу злочина које су учиниле усташе по благослову Римокатоличке цркве.
За само дело у предговору за америчко издање сам аутор каже да „Ватикански Холакауст није погрешан назив дела, нити оптужба а још мање спекулација. То је историјска чињеница. Бесни национализам и религијски догматизам били су његова два главна састојка. Током постојања Независне државе Хрватске као католичке државе преко 700.000 мушкараца, жена и деце је страдало. Многи од њих су погубљени, мучени, умрли од глади, живи закопани или спаљени. Стотине људи су присиљени да се покатоличе. Католички фратри су водили концетрационе логоре.“[1]
Горка је чињеница да до данашњег дана није преведена на српски језик ни једна од те две значајне књиге као и да личност Барона Арно Манхатана остаје непозната за српски народ. Изгледа да још увек постоје у роду српском они који не желе да истина о страдању нашег народа изађе на светло јавности, као и они који заборављају такве пријатеље нашег народа какав је био Барон Арло Манхатан.
Ипак не треба заборавити да су његове заслуге за срски народ непроцењиве поготово у разоткривању и публиковању злочина који је над српским народом учињен за време Другог светског рата од стране усташког режима у НДХ под благословом Ватикана. Стога, свим титулама које има требало би му се постхумано доделити како државно тако и црквено признање српског народа.
Барон Арно Манхатан упокојио се 27. Новембра 1990. године и сахрањен је на гробљу у Benfieldside Shotley Bridge у Енгеској, а на гробу му стоје уклесана звања и признања: „Барон Авро Манхатаан, др наука, Витез Комадант Савојске Круне, Великог Крста реда Мерцедеса, Витез Комадант Правде од Малте, Комадант Великог Крста од Витлејема, Писац, Историчар, Пјесник и Умјетник“. А ми би додали и за крај велики пријатељ страдалног српског народа.
Архимандрит мр. Евсевије Меанџија
[1]https://archive.org/download/TheVaticansHolocaustByAvroManhattan/The%20Vatican%27s%20Holocaust%20by%20Avro%20Manhattan.pdf,THE VATICAN’S HOLOCAUST is not a misnomer, an accusation, and even less aspeculation. It is an historical fact. Rabid nationalism and religious dogmatism were its two main ingredients. During the existence of Croatia as an independent Catholic State, over 700,000 men, women and children perished. Many were executed, tortured, died of starvation, buried alive, or were burned to death. Hundreds were forced to become
Catholic. Catholic padres ran concentration camps;
