На дан када Црква Христова молитвено прославља преподобног Сисоја Великог, на шесту недељу по Духовдану, служена је Света литургија у подгоричкој цркви Светог Ђорђа под Горицом.
Началствовао је протојереј-ставрофор Велибор Џомић, архијерејски намесник подгоричко-колашински, уз саслужење ђакона Ивана Црногорчевића и верног народа Божијег.
Прота Велибор Џомић се сабранима обратио пастирском беседом након прочитаног јеванђелског зачала:
,, Велика вјера браћо и сестре, данас се пројављује кроз Свето Јеванђеље које смо чули и прочитали; велика вјера не само у онога болеснога на одру кога су донели до Господа – него велика вјера оних који су га донели до Господа. Оних људи који су осетивши да је у Исусу Тајна Спасења и да је кроз њега људима могуће свако исцељење, од сваке болести, од сваке муке, од сваке туге…
Донијели су онога одузетога на одру и принијели га и Господ Га је исцијелио – по вјери њиховој. Видјевши Господ вјеру њихову он исцјељује онога болеснога и враћа га међу здраве, исцјељује све његове тјелесне немоћи и патње и тиме по ко зна који пут у Светом Јеванђељу сведочи да је Он Син Божији, Син Човечији.
Зато је браћо и сестре ово Јеванђеље данашње важно, да знамо, да треба да се моли и онај коме је потребна милост Божија и помоћ, и здравље и спасење и исцељење – оздрављење тјелесно. Али, ништа мање, чак је и виша, већа и благословенија молитва оних који се моле за некога ближњега или даљњега, у сваком случају неког невољника, паћеника, сужња, изгнаника, болесника… Зато ми у Цркви помињемо и живе и упокојене; читамо посебне молитве за исцељење болесника. Приносимо молитве и личне – када сваки од нас уђе по истинској ријечи Јеванђеља у клијет своју, пред Богом самим али, приносимо и молитве заједничке.
И управо нам је то пут и путоказ у овом времену, када видимо да болест хара, не само једна како се данас често чује, нажалост, са масовних медија – него многе болести харају свијетом и човечанством, зато је важна молитва и оних који су болесни а и оних који су око њега – да буде искрена, да буде тврда, да буде пуна вјере у Господа; да Господ учини, све оно што не могу да учине људи.
Неће Господ да помаже тамо где могу да помогну људи – јер то је људско дјело. Али Господ помаже тамо гдје – људско дијело занијеми, где оно престаје и где оно стаје.(као испред неке велике стијене или када човијек уђе у неку слијепу улицу). И зато је давно речено да се Сила Божија у немоћи пројављује и управо тамо где престају моћи људске, ту се ствара простор да дјелује Живи и Истинити Бог.
Тако и данас, браћо и сестре, тако и јуче, тако и кроз све ове претходне вијекове, који су прохујали иза нас. То је наш стари народ знао – кад су наилазиле болести, невоље, кад су наилазиле несреће, онда су људи и лично вапили Господу. А још више заједно, саборно у храмовима Господњим. То су тада тако радили људи просвећени, људи који су знали да без Бога ни преко прага, људи који су знали да без Божије помоћи нам не може ни бити ништа у овоме свијету и без Божијег благослова.
Временом, отпадили се људи, изгубили вјеру или је никада нису стекли, вјеру у Живога Бога и онда је овај храм и сваки други храм и ова молитва за њих, неки ритуал, неки обред (тако као дио неког цивилизацијског круга, нека цивилизацијска, историјска тековина која се ето ту негде затекла у овом времену), па је негде треба у тој мјери испоштовати. Не. Управо је молитва и лична и посебно саборна заједничка, много јака и важна молитва за свако вријеме, за сваког човијека, за свако друштво, за сваку земљу. Посебно у невољама, као што су невоље данас задесиле не само нашу земљу, него и читав свијет.
Причају људи, и отварају данас интернет странице. Свако и свашта пише. Буде страх у народу. Како отворите коју интернет страницу или чујете неку дневну вијест почиње тако да она страши људе, да угони страх у кости. Замислите како би људи добијали духовни и сваки оптимизам, када би били управо на те начине савремене кријепљени вјером у Господа и кријепљени у оно древно искуство да помогнемо сами себи и једни другима а да ће Бог помоћи тамо где ми не можемо.
И да, није браћо и сестре, најважнија ствар – јесте важна –колико људи дневно умре и колико оде са овога свијета; сигурно је то туга и жалост за породицу и сроднике и пријатеље покојника, увијек била и јуче и данас је и биће и сутра и тако ће бити до краја вијека и свијета. Него је, браћо и сестре, уз то важно питање – важно и како умире човијек; да ли умире тако што није крштен у име Оца и Сина и Светога Духа, Светим Крштењем и што није примио печат Дара Духа Светога кроз Свету Тајну Миропомазања; да ли умире тако што се никад у животу није исповиједио, покајао за своје гријехе, што се никад није причестио, што никад није покушао да живи оним истинским, врлинским животом кроз Цркву – такви људи, браћо и сестре, умиру за земљу за земаљски живот али нажалост умиру и за Вјечни Живот.
И зато је нас хришћана дужност да бринемо о животу и здрављу свакога од нас – јер нам је Бог дао тијело, али нам је браћо и сестре такође дужност још и већа да уз бригу о здрављу тјелесном бринемо и о здрављу духовном; да бринемо тако да одемо са овога свијета, тако што ћемо да се родимо за Живот Вјечни, а не да умремо за земаљски и за небески живот.
Страшно јесте, када чујемо данас, свакога дана да је од ове или оне болести, а данас наводе само једну болест као да се од других не умире… да је умрло толико и толико људи, да је отишло са овога свијета, да се представило, преселило у Живот Вјечни… прешло с ону страну гроба… Али браћо и сестре, колико људи умире за Живот Вјечни ?
И када постоје вируси и када су епидемије и пандемије и када оне нису… Јер свакога дана неко се Крштењем рађа за Живот Вјечни, неко живљењем у Цркви, постом Светих Постова, живљењем по Јеванђелским заповестима Христовим – он себе припрема да умријећи, да се роди за Живот Вјечни; да смрт не буде крај него да смрт буде почетак.
А, с друге стране, ми не само да то данас на глобалном плану не видимо, него то нажалост многи не виде ни на оном личном плану – јер је сваки пред Богом за себе одговоран. Зато, јесте важна вјера наша, свих нас – опет Господ милостив и човекољубив дао да помогне ако нема вјере колико и молитве ономе коме лично треба да помогне Господ, преко молитве и вјере оних који су око њега. Да помогне, болеснику, паћенику, сужњу, изгнанику да помогне сваком невољнику, молитвом као што је ономе узетоме, одузетоме, непокретноме рекао – Устани, узми свој одар и иди.
Ето, браћо и сестре колико је Господ дао пута и начина, само је наше срце и наш ум и наша душа та која ће бити за ту ријеч – за тај мелем душе и тијела, за тај лијек исцелитељски, бесмртности бити отворена и затворена.
И зато, браћо и сестре да се молимо и сами и заједно и за себе и једни за друге и за оне који су присутни и за оне који су одсутни и за оне који су болесни – да им Господ свима подари здравља тјелеснога, да им подари духовнога просвећења, да се једна земља благослови тиме што ће се људи – живећи на земљи и умирући – рађати за Живот Вјечни. То је тајна спасења нашега. Нека сви будемо удостојени, када Господ призове свакога од нас у Царство Своје и да нам на том путу буду молитве и Преподобног Сисоја чији спомен данас славимо и Светог апостола Јована, Пророка, Претече и Крститеља и Светих мученика и новомученика – свих оних који су умиравши и умирући, родили се за Живот Вјечни и који су такође они који се моле за нас као они око онога одузетога, јер то је та наша небеска сила и заштита наших Светих који стоје, удостојени пред лицем Божијим и моле се, не за себе – јер су они што Бога молили, домолили – него се моле овде за нас грешне и недостојне, који ходамо по овој земљи.
Да буде, браћо и сестре, што више рађања у овом народу, да буде рађања земаљског и рађања за Живот Вјечни у сваком смислу кроз читав живот, па чак и када људи одлазе са овог свијета, да се зна да та смрт није смрт праведника, него да је то – нови почетак, нови живот Светог Божијег Угодника. Амин, Боже дај. “
Елза Бибић
