Празник Успења Пресвете Богородице свједочи да Христово Васкрсење има конкретне посљедице по људски род и открива човјеку смисао његовог коначног призвања, казао је ђакон Ведран Грмуша у разговору за Радио Светигору.
Говорећи о Пресветој Богородици и њеном мјесту у домостроју спасења, ђакон Ведран подсјетио је и на Христове ријечи са Крста упућене Мајци и Светом Јовану Богослову – „Ево ти сина“ и „Ево ти мајке“. Те ријечи, како је казао, не говоре само о Христовој бризи за Мајку, већ носе дубљи, спасењски смисао.
„Христос, наравно, зна како ће све то изгледати, међутим, Он њих не жели да остави неутјешене. Ми то можда најбоље видимо кроз химнографију. Немамо много фактографских података о тим догађајима, него су они увијек дати у сотириолошком, то јест спасењском смислу. Јеванђеље нам даје оно што је битно за наше спасење, а не детаљисање о томе како се нешто десило, колико је људи било и слично“, казао је ђакон Ведран.
Он је истакао да Свето писмо мало говори о каснијем земаљском животу Пресвете Богородице, али да Предање Цркве свједочи да је она наставила да живи животом Цркве. Недостатак бројних фактографских података, према његовим ријечима, не умањује значај њеног присуства у раној хришћанској заједници.
„Ми данас живимо у времену безначајних факата, гдје мноштво чињеница о нечему може потпуно да замагли суштину једне ствари. Ако је мозак презаузет мноштвом података, он се неће бавити суштинским стварима и неће бити мјеста за срце. Тако и Јеванђеље и списи тог раног периода веома мало говоре о животу Богородице, поготово о њеном Успењу.“
Објашњавајући сам назив празника, ђакон Ведран је нагласио да Успење не означава „успињање“, већ уснуће, односно смрт, али смрт која у свјетлости Христовог Васкрсења више није коначни нестанак.
„Сам празник се, црквеним рјечником речено, зове Успење. То не долази од ‘успињања’, него од ‘уснути’ – то је заправо њено уснуће. Али управо њено узношење на небеса говори да Христово Васкрсење има конкретне посљедице по људски род.“
У Успењу Пресвете Богородице, како је објаснио, Црква препознаје и слику онога на шта је призван сваки човјек – преображење и пуноћу заједнице са Богом.
„Њена природа је већ била преображена самим тим што је Бога носила и што је Бога родила. Она својим Успењем нама говори о томе шта све нас чека у Цркви. Зато тропар Успења говори да је рођењем сачувала дјевство, а Успењем, то јест смрћу и умирањем, није оставила свијет.“
Говорећи о молитвеном обраћању Мајци Божијој, нагласио је да ријечи „Пресвета Богородице, спаси нас“ не значе да се Богородица поставља на мјесто Бога, већ да њен живот вјернику показује пут ка Христу.
„Када говоримо: ‘Пресвета Богородице, спаси нас’, нико у Цркви не мисли да Богородица спасава умјесто Бога. Разумијевање њене личности заправо нас води ка спасењу. Ми прво примамо Бога у себе, постајемо богоносци, онако како је она била Богоносац, која је Бога у себи понијела. Тако и ми треба да Га у свом срцу понесемо.“
Празник Успења, додао је, зато је неодвојив од Васкрсења Христовог. Оба празника откривају смисао хришћанске наде и човјековог призвања на живот са Богом.
„Празник Успења је један веома комплексан празник. Цијела година, на неки начин, виси о два празника – празнику Васкрсења и празнику Успења. То су два празника која су чак и литургијски повезана“, казао је ђакон Ведран Грмуша, додајући да се управо кроз Успење Пресвете Богородице јасније открива шта је Бог намијенио човјеку и ка каквој је пуноћи живота призван.
О. Б.
