Празник Светог пророка Илије — Илиндан, данас, 2. августа 2026. године, молитвено је прослављен у Манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци, код Тивта.
Свету литургију служио је јеромонах Силуан (Поповић), сабрат светогорског манастира Григоријат са протосинђелом Василијем, настојатељем превлачким у молитвеном присуству монаштва и вјерног народа.
У својој литургијској проповједи о. Силуан је указао на радост коју имамо на овај свети дан, зато што имамо таквога Господа, који је жив, који је на свакој Светој литургији и на свакој светој служби — не долази само да буде присутан са нама, да нас благослови и милостиво погледа на нас, него хоће да будемо једно са Њим.
„Ту жарку жеђ је осетио пророк Илија, па је ревновао не због људи, него само да се истина Божија оствари. Јер, кад свети људи, драга браћо и сестре, осјете присуство Бога, као Створитеља цјелокупне творевине, и још више као Саздатеља и као Онога који одувек јесте, који никад не престаје, онда та жеђ, која у њима почиње, нема краја. Зато што они осјећају да живе за Бога, да хоће само да се Бог прослави у њима и у читавом свијету. Осјећају да је Бог једина истина, да је Бог једина реалност, да је само тај Господ Бог живот и живот свакога човјека који долази на свијет, и да је сваки човјек створен због тога Бога и од тога Бога“, поучио је сабране јеромонах Силуан и позвао их да буду ревнитељи пророка Илије за Бога живога.
Весна Девић
Бесједа јеромонаха Силуана, сабрата светогорског манастира Григоријат
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Драга браћо и сестре, налазимо се овде на овом светом месту, на овом узвишењу, где је светиња Божија и где су седамдесет мученика, чије су мошти пострадале, мошти пуне благодати.
И такође, као што смо читали у Светом јеванђељу, Господ је рекао Својим ученицима да оду испред Њега, а Он се попе на једно узвишено место да се тамо помоли. И онда је до увече остао тамо, и у четврту стражу ноћи, то би било можда негде пред зору, дошао је. Лађа је већ била далеко на отвореној води. И онда Господ, видевши како бура мучи лађицу усред мора, пошао је по води, као по суху, да дође до лађе. Али апостоли су Га видели и мислили су да је то нека утвара. Нису још могли да схвате да је то Господ. Значи да још нису били спремни да могу да схвате да је Он заиста Син Божији. Као што Свети оци кажу, да су после силаска Духа Светога на апостоле они били ојачани, просвећени, и заиста је заблистао Дух Свети у Светим апостолима. Па су они зато и ојачали читав свет и сву васељену, и проповедали васкрслога и распетога Христа, и за Њега не само проповедали, него и за Њега положили живот и пострадали.
Дакле, како је Господ ишао по води, апостол Петар је рекао: „Господе, ако си Ти, реци ми да и ја дођем к Теби.“ Међутим, кад је кренуо ка Господу, пошао је по води. Али, као што рекох, вера је мало оманула, па је почео да тоне и рекао је: „Господе, помози ми.“ Одмах му је Господ пружио руку, извукао га из воде и одмах су заједно ушли у лађу.
То се више пута дешавало, како видимо у Светом писму Новога завета, да је Господ помагао нашем неверју, као онај што је рекао: „Господе, верујем, помози моме неверју.“ Као што би наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије говорио, постоји неверје, маловерје, полуверје, а најбоље је да имамо пуноћу вере у Христа Господа, који је заиста, како су после, кад су заједно сели у лађу, рекли: „Господе, Ти си заиста Син Бога живога.“ И онда је то било све припрема за велико чудо: страдање Божије, распеће на Крсту и, наравно, Васкрсење и Вазнесење. И то је све оно што је Господ нама устројио за свету тајну нашега спасења, наше душе.
Зато, драга браћо и сестре, као што рекох, и ми се налазимо овде на гори. Сећамо се како је Господ отишао да се помоли. Коме да се помоли? Он је Бог и човек.
Самоме Себи да се помоли?
Свети оци тумаче да се Господ молио Оцу Своме, али, са друге стране, Отац и Син и Дух Свети јесу једна суштина, једна енергија. Три Лица, као што говоримо.
Као што Свети оци исто тако кажу да сунце има облик, топлоту и светлост, а опет је једно сунце. Зато је Господ и хтео нама да покаже да је молитва најлепша кад је на усамљеном месту, кад је одвојена од света, од метежа. А, наравно, Господ се тада, по Светим оцима, молио за читаву тајну спасења, читавог света, свих људи од почетка века до краја и свршетка овога века, као Створитељ и Саздатељ свакога човека и свакога понаособ, и свих нас заједно као целине, а поготово за целину Православне цркве Божије, као Њеног тела.
И сви они који су крштени у Христа, Христово су Тело, и једна вера и једно крштење, баш онако како је и Света Тројица једно: Отац и Син и Свети Дух. Тако су сви крштени по том образу једно, у једном јединству, а своје личности задржавају. Међутим, у Духу Светоме сви су једно, као што Свети апостол Павле каже: нема ни Јелина, ни Јудејца, нема нације, нема ничега, нема ни једног језика, него је језик љубави, а језик Царства небескога јесте молитвеност и тишина, испуњена љубављу Божијом.
Зато, драга браћо и сестре, видите колико је Господ заволео свет Свој, да је дошао да се дружи с апостолима, да буде заједно са њима. Јесте, они су Га поштовали као Учитеља на почетку, а после су Га видели и познали, и сами су рекли: „Ти си Син Бога живога. Ти си Син Божији. Ти си Бог, који је дошао грешнике да спасе“, као што апостол Павле каже: „Од којих сам први ја.“
И зато, видите колика је љубав Божија, да је Господ сишао да би све то учинио, да постане човек. Бог, који је створио небо и земљу, сунце и све што се види и што се не види, сишао је да прими тело од Пречисте Богородице, Мајке Божије, од Пречисте, која је узвишенија од анђела и арханђела. Зато се и зове Виша од небеса и Шира од небеса, и Царица анђела и арханђела. Па је примио тело од Ње, на чудесан начин се родио, и све то учинио за наше спасење. У пећини рођен, па онда живео с апостолима, одрастао са оцем и са мајком као обичан човек, а био је Бог прави. Као што рекох, Бог, не привидан човек, него и човек прави и Бог прави. Један исти Бог који је водио израиљски народ и који се очовечио ради нас.
Све је то учинио из љубави према нама, да нам покаже колико нас љуби, воли и колико све људе, од постанка света до данашњега дана, због свих нас заједно и свакога понаособ, сиђе да би нас спасао, да би нас просветио.
Зато је и са апостолима поживео. Зато се Господ потрудио. И зато је благословена ова земља грешна. Иако је пуна греха и пуна свега онога што није по вољи Божијој, она је пуна и љубави и светости Божије, јер је Господ ходио по њој, јер су апостоли ходили по њој, јер су светитељи Божији пролили крв и мученици очистили ову земљу својом крвљу.
Као што Свети Димитрије Ростовски каже, Господ је показао на којем су ступњу мученици, самим Својим узношењем на Крст. Која је то висина и ступањ духовности мучеништва, то је сам Господ показао на Крсту. Па су је мученици оправдали, ову земљу нашу грешну, крвљу својом, Свети оци и подвижници својим знојем, а апостоли, пре свих нас и њих, својом проповеђу и својом, такође, крвљу, својом љубављу, коју су примили Духом Светим од Господа.
Данас, као што знате, драга браћо и сестре, празнује се и Свети пророк Илија, који је такође био ревнитељ за истога тога Бога, који још није био очовечен, није постао човек, Господ наш, Спаситељ Исус Христос, али је живи Бог од века, који је водио израиљски народ тада.
Као што смо, баш и ми сада, заблудели, клањамо се разним идолима, тако се и тадашњи израиљски народ клањао идолима и приносио чак и људе на жртву. Тако да је у том периоду пророк Илија остао веран, веран једноме, јединоме Богу, док су тадашњи цар Ахав и Језавеља, његова жена, царица, поверовали и почели да се клањају лажним боговима, којима су приносили жртве, животињске, па чак и људске.
Пророк Илија, као богопосланик, вапио је да они престану да верују у лажне богове, да се клањају лажним идолима, па је рекао да, ако не буду престали, три године неће падати киша, биће суша. И тако је и било.
Затворило се небо, три године и шест месеци није падала киша. А и иначе је Египат сам по себи врућ, као и Палестина, а ако још нема кише три године, онда можете да мислите како је било. А онда је, на молитву пророка, Господ послао кишу и утеху у том датом тренутку.
Међутим, пророк Илија је побегао, бежао је од царева, крио се четрдесет дана. Њему је гавран, птица, како се и на иконама види, доносио храну. И каже се да је Свети пророк Илија један од зачетника монашког живота, зато што је у пустињи живео и молио се. Међутим, један детаљ из његовог живота је јако познат. Када се он молио Богу, сакривши своју главу ка срцу, у пустињама египатским, где се крио од царева – има и та пустиња, пећина негде на Синају, испод Синајске горе, где се он сакрио – и још једна пећина тамо, одакле је долазио из Палестине према Египту. Када се молио Богу, каже, појави се прво вихор ветрова, и не беше Бог ту. Па се појави земљотрес, али не беше ни Бог ту. Али се појави тихи поветарац, у тишини, и ту беше Бог. У тишини. Само се Господ јављао на његову молитву, јаку. Зато је Свети пророк Илија изабраник Божији, човек који је ревновао за тога Бога и никада Га се није одрекао.
А још веће је чудо када је свештенике, који су служили лажном богу, питао да на једној гори поставе жртве, па да се помоли један, па други, па на чију молитву сиђе огањ да спали те жртве, тај ће бити прави Бог. Па је онда пророк Илија рекао: „Дајте онда буриће пуне воде, сипајте, за сваки случај, да буде и воде ту, да се што теже може запалити.“ И кад је свештеник лажног бога Вала, тадашњег, а то су, у ствари, били лажни богови, демони, почео да се моли, није било ничега, наравно. А онда је пророк Илија, у подсмеху, рекао: „Можда твој бог спава, па те не чује.“ И кад је почео пророк Илија да се моли, сишао је огањ са неба, спалио је све те жртве, па и сву ту воду. Толики је био огањ да су се сви зачудили и многи се вратили и поверовали у једнога Бога.
Зато је пророк Илија и вазнесен на небо, како пише у Старом завету, и није доживео смрт.
Али имамо још једну причу. Док је ишао и бежао од царева, дошао је гладан код једне удовице, која је имала сина. Син јој је био болестан, а она није имала од чега да спреми хлебчић да угости пророка, старца који је дошао код ње.Међутим, оно што је имала било је врло мало уља и мало брашна. Направила му је тај хлебчић и дала. У неком тренутку њен син, мали дечак, умире. И она, наравно, као удовица, у својој жалости није знала шта ће. Међутим, када је пророк Илија то видео, рекао је: „Није умро.“ И отишао је у горњу одају, ставио лице своје на лице умрлога дечака и васкрсао дечака.
Тако Господ Духом Светим Својим пројављује Своју силу још пре Свога Васкрсења и васкрсава кроз Своје људе.
И за Господа, драга браћо и сестре, нема ни ограничења у времену, ни у простору. Он је ушао у простор, осветио простор и време, осветио је свакога човека од почетка, од Адама до данашњега дана. Сишао је у ад и све пророке и све оне који су били Његови праведници спасао. Зато је сишао у ад, зато је и васкрсао, а први који је ушао у Рај био је разбојник на Крсту, који је поверовао.
Данас, на овај свети дан, када празнујемо чудеснога пророка Илију, који ће, како кажу, опет доћи, имамо радост зато што имамо таквога Господа, који је жив, који је на свакој Светој литургији и на свакој светој служби. Не долази само да буде присутан са нама, да нас благослови и да милостиво погледа на нас, него хоће да будемо једно са Њим.
Ту жарку жеђ је осетио пророк Илија, па је ревновао не због људи, него само да се истина Божија оствари. Јер, кад свети људи, драга браћо и сестре, осете присуство Бога, као Створитеља целокупне творевине, и још више као Саздатеља и као Онога који одувек јесте, који никад не престаје, онда, драга браћо и сестре, та жеђ која у њима почиње нема краја. Зато што они осећају да живе за Бога, да хоће само да се Бог прослави у њима и у читавом свету. Осећају да је Бог једина истина, да је Бог једина реалност, да је само тај Господ Бог живот и живот свакога човека који долази на свет, и да је сваки човек створен због тога Бога и од тога Бога.
Кад ти људи тако то осете у себи, онда њима нема границе, нема краја проповеди, нема краја ревности, па зато и своје животе дају, не бојећи се, зато што знају да смо ослобођени од смрти, од греха, од ђавола, ради самога Спаситеља света, Извора живота, Извора светлости, а то је Господ Исус Христос, који је данас, како смо чули у Јеванђељу, апостола Петра извукао из воде кад му је вера била ослабила.
Зато и ми данас да се нађемо, драга браћо и сестре, с једне стране, да будемо ревнитељи пророка Илије за Бога живога. Не да будемо мрзитељи људи, него да будемо љубитељи Христови, Бога живога, и да Њега, пуни жеђи, само желимо да остваримо у себи и у овоме свету, колико је то у нашој моћи, са пуно љубави, јер је Господ дошао као љубав.
Господ је дошао, као што рекох за пророка Илију, и појавио се као тихи поветарац, не као огањ, ни као земљотрес, ни као нешто фанатично, него у најтишем миру, љубави, милости и милосрђу.
Зато и ми да се угледамо на пророка Илију, да будемо ревносни, ревносни за закон Божији. Не само за закон Божији, него да будемо ревносни за истину која никад не престаје, која има бесконачни извор, а то је Бог живи, који нема ни почетка ни краја. И то је та истина и реалност, та светлост Божија.
Тако да се угледамо и на апостола Петра, кад нам вера ослаби, да кажемо: „Господе, помози ми, извуци ме.“ Јер смо ми исто људи маловерни, а идемо ка томе да имамо пуноћу вере. А пуноћа вере је она која осећа Бога у себи. Пуноћа вере је кад се Бог сведочи нама у срцу да је са нама. И та вера нас укрепљује, па још више онда постајемо верни и још више заволимо Христа. И та љубав и вера заједно рађају наду, а нада, која нема краја, дарује радост. А радост још више воли да љуби, још више воли да се смирава, још више воли да верује и да свима ту веру осведочи, не само језиком и речима, него више делима, више љубављу, више својом енергијом.
Нека би Господ дао да нам пророк Илија буде заштитник, показатељ како се љуби и воли Господ, и апостол Петар, који је тврда стена вере, о коме је Господ рекао: „На том камену сазидаћу Цркву Своју, и врата адова неће је надвладати.“ То је онај апостол Петар који је добио кључеве Царства небескога, како Господ каже, а на почетку је пао у воду.
Због тога, драга браћо и сестре, и ми имамо времена да, из воде када изађемо, постанемо стубови вере, уз помоћ Божију, уз помоћ светитеља, уз помоћ Мајке Божије и свих светих којима се молимо. Нека би Господ дао благослов Божији и нама и спасење свима. Амин.
Извор/фото/видео: Манастир Михољска Превлака
