Свештеник др Оливер Суботић, управник Мисионарског одјељења Архиепископије београдско-карловачке, одржао је јуче предавање у порти Цркве Светог Николе у Старом граду Котору на тему важности родитељске улоге у времену „екранократије“ – феномена који је описао као окупацију људског ума, односно разума, путем аудиовизуелних сензација које долазе од екрана.
Предавање је било засновано на дводеценијском истраживању утицаја савремених информационо-комуникационих технологија на живот човјека и друштва, што је др Суботић сабрао у књигама „Човек и технологија“, „Црква и глобализација“, „Информационо-контролисано друштво“ и „Дигитални изазов“.
Током предавања било је ријечи о томе шта представља екранократија, на који начин човјек у информационој епохи постаје поданик екрана, како родитељи могу да стекну унутрашњу слободу и сувереност у односу на технологију, али и како добре навике према технологији пренијети на дјецу.
Говорећи о самом појму екранократије, отац Оливер Суботић је нагласио да се не мисли само на телевизијске или компјутерске екране, већ и на савремене мобилне уређаје.
„Када кажем екран, не мисли се само на телевизијски, нити компјутерски екран, већ и на таблете, смарт телефоне – рачунаре са телекомуникационим способностима. Главни механизам екранократије је да она не поробљава на силу. Она поробљава преко ужитка, јер нас нико не тјера да будемо поред екрана. Тај ужитак нас привлачи да стално будемо изложени утицају који долазе са те стране и да нас у једном тренутку, нажалост, учини и поданицима“, казао је др Суботић.
Он је указао и на чињеницу да многи људи који су стварали савремени дигитални свијет имају веома селективан однос према технологији када су у питању њихова дјеца и породично окружење.
„Новинар Њујорк Тајмса, Ник Болтон, 2010. године посјећује једног од најмоћнијих људи Силиконске долине, Стива Џобса. Долази код њега кући и очекује да ће тамо затећи један апсолутно технолошки простор, „тач-скринове“, најсавременије ријечи технике и томе слично.
Међутим, Болтон бива запањен чињеницом јер наилази на један апсолутно другачији дом који има класични намјештај и, што је јако важно, одише породичном атмосфером. Оно што га посебно запањује је да ниједно дијете првог човјека компаније Ејпл није имало ајпод.“
Према ријечима оца Оливера, посебан утисак на новинара оставила је чињеница да је Стив Џобс вријеме са својом дјецом проводио без присуства телефона и других уређаја.
„Оно што је посебно на њега оставило утисак јесте да Стив Џобс свако вече са својом дјецом, послије вечере, за великим трпезаријским столом разговара на теме историје, друштва и томе слично, без телефона на столу. Џобс није био једини човјек који је имао селективан приступ технологији, када су у питању дјеца и опште породично окружење. Нека друга велика имена из ове области, попут Била Гејтса, имали су сличан, мање или више рестриктиван приступ, селективан, и то нам даје до знања да у тој области постоји нешто што ми као родитељи треба да имамо у виду. Јер, уколико су ови људи, авангарда ИТ свијета, поступали тако, то нам макар даје до знања да и ми треба да преиспитамо свој став“, казао је отац Оливер Суботић.
Говорећи о посљедицама прекомјерне употребе екрана код дјеце, отац Оливер је подсјетио на истраживања доктора Ранка Рајовића, који се годинама бави овом темом.
„Мој драги пријатељ др Рајовић објашњава људима зашто је погубно по дјецу која неће развити динамичку акомодацију ока, до знатно већих посљедица јер у то вријеме треба да се развијају и синапсе у мозгу. Родитељи на тај начин, дајући дјеци чак и у најранијем узрасту уређаје као што су паметни телефони, таблети и компјутери, чине да се блокира развој можданих функција дјетета, јер је мозак орган који се развија кроз активност. Дијете треба да буде активно, да скаче, да се игра… Мислим да је велики проблем што родитељи несвјесно дају данак. Као што је некад постојао данак у крви, описан у роману „На Дрини ћуприја“, гдје су мајке плакале, кукале, нарицале кад су им узимали дјецу, данас имамо другу ситуацију. Родитељи добровољно дају дјецу „технолошкој аждаји“, што је специфичан данак у крви, и то само због комфора, како би се погледала нека серија, нешто урадило… Дају дјеци таблет да их смири, како би они уживали. Постоји једна реченица коју повремено родитељима кажем, да бих их упозорио, а она гласи: „сваки сљедећи пут када то урадите, од таблета (уређаја) до таблета (медикамената) мали је корак“, нагласио је др Оливер.“
Објашњавајући зашто дјеца лако постају везана за екране, др Суботић је говорио о допаминско-ендорфинском ефекту, односно природном процесу у мозгу када се заједно луче допамин (мотивација и награда) и ендорфин (смањење бола и осјећај еуфорије).
„И код нас се хормон среће, хормон задовољства, лучио кад смо били дјеца, али постепено. Ми нисмо сваки дан на дугме имали нешто, па ћемо да будемо „вау“. Па и кад смо имали те екране (телевизијске), сјећам се за Нову годину, кад су били филмски маратони, па чекате, јер има за два дана неки филм. Ја сам чекао кад је неки филм о Брус Лију, па то иде онако лагано, припремате се, а онда, послије, када филм дође, то је врхунац и онда полако то пада. Тако је исто било и кад су рођендани у питању. Очекујете рођендан из дана у дан. Чекате да стигну другари, па кад још отварате поклоне… И онда то полако пада, пада… Сад не. Сада су дјеца навикнута да одмах, у тренутку, дижу те хормоне. И ми заправо дрогирамо дјецу, не знајући ни шта се дешава. Она расту и када дође у неку седамнаесту, осамнаесту годину, нема више шта „да га ради“ и мора да се узме нешто јаче. То је проблем који људи не увиђају. Да би се ријешио, треба имати селективан, критички оријентисан приступ – „може све, али на кашикицу“, уз договор колико, кад и због чега“, казао је између осталог о. Оливер Суботић.
Поздрављајући присутне, архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј-ставрофор Немања Кривокапић најавио је могућност да отац Оливер Суботић током ове године буде поново гост у Котору, гдје је иначе и писао неке од својих књига.
Организатор предавања била је Српска православна црквена општина Котор.
Извор: СПЦО Котор
