„У данашњем инстант, брзом времену, навикли смо да се све дешава одмах, да све бива без коријена, плитко, да се брзо заборавља и да идемо даље, хаотично кроз живот. А Господ жели да наша молитва добије дубину, да буде постојана, да буде силна, да се испита и чекањем, јер љубав није плитка, она је трајна и тражи истрајност у љубави“, казао је протосинђел Василије, игуман превлачки, у бесједи изговореној на Светој литургији коју је служио у седму недјељу по Педесетници, 19. јула 2026. године, на празник Преподобног Сисоја Великог, у Манастиру Светих архангела Михаила и Гаврила – Михољској Превлаци.
Тумачећи прочитани одјељак из Јеванђеља о исцјељењу два слијепца и бјесомучног, о. Василије је истакао да нас овом причом Господ храбри, тјеши и увјерава да је Он онај који влада животом и свим његовим приликама, те да видимо дивна чуда која Господ чини.
„Али не исцјељује одмах ове слијепце, већ их пушта да иду за Њим, да чекају, да се њихова жеља испита временом, да се покажу као истрајни и храбри, да не одустају и да њихова вјера достигне онај степен на коме се дешава чудо… И када Му изнесоше своју молбу, а није им молба била да им отвори очи, већ да их помилује, Он их упита: Вјерујете ли? И када они потврдише своју вјеру, Он не рече: Нека се отворе очи ваше, него: По вјери вашој нека вам буде. И одмах им се очи отворише“, бесједио је протосинђел Василије додавши да се тако много пута, дешавало да се духовни вид врати човјеку ослијепелом од гријеха, од богозаборава, који не види Бога, али Га је негдје у крајичку свога срца осјетио и вапи за тим сусретом.
По његовим ријечима када вјера достигне тај степен да је спремна за боговиђење, боговиђење се дешава и онда се очи душе отворе и више ништа није исто:
„И све оне животне околности у којима се налазимо, сви безизлазни проблеми, сва она тама у којој боравимо и којој не видимо ни крај ни излаз, одједном све постаје провидно, свијетло и јасно. Знамо пут, видимо циљ и храбро крећемо за Њим. А поучени примјером ова два слијепа човјека, и ми да не одустанемо када Господ не одговори одмах на наше молитве. Да не клонемо у овоме свијету многих искушења, већ да храбро молимо Бога да нам отвори очи душе, да нас просвијетли.“
У наставку је истакао да није случајно да је послије ових слијепаца дошао и бјеосмучни, коме је Господ силом Свога Божанства развезао језик, тако да нијеми проговори:
„Нијем и бјесомучан, јер демон жели да уништи у човјеку оно што је најбожанскије — логосност, словесност, да му одузме разум, да га присвоји себи. А Господ даје словесност, даје разум, даје и рјечитост. Али док се очи душе не отворе, ни ријеч не може бити осољена, просвијетљена. Ми можемо причати и о Богу, и много теологије износити, али ако душа није видјела свјетлост Божанства, та ријеч неће имати силу, неће дјеловати на срца оних који слушају.“
Посебно је нагласио још једну ствар да је душа која је очишћена од гордости способна да се диви чуду.:
„Прост, једноставан народ, који је тражио нешто ново, нешто што ће га извести из ове мрачне свакодневице, када виде то чудо, удиви се, као да се њему самом десило. А ови горди фарисеји, који су полагали право и на чудо, било им је криво што нису они ти који су отворили очи слијепцима и развезали језик нијемоме, него је то учинио неки Исус из Назарета, по њиховом мишљењу. И не удивише се, већ се распалише завишћу. Тако и данас многи од нас губе осјећај да се диве чуду које се догоди другоме, да се диве неком добром учињеном дјелу, неком исцјељењу, неком преокрету у нечијем животу. Већ знамо да будемо и завидни и да се упитамо зашто се то није десило нама, него некоме другоме.“
На крају своје проповједи протосинђел Василије је поручио да је на нама да се трудимо да побиједимо тај демонски наговор, ту страст и да срдачно кренемо ка Господу:
„Ка Господу истине и љубави, да Га слиједимо и непрестано молимо: Господе Исусе Христе, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме! И доћи ће Господ да отвори очи душе наше. Можда не одмах, можда не ни сјутра, ни прекосјутра, али онда када наша вјера буде спремна, када се наша истрајност покаже пред Господом, десиће се и то чудо. Да останемо истинска дјеца Божија, бесмртна дјеца бесмртнога Оца, Господа нашега Исуса Христа, коме нека је слава са Оцем и Духом Светим у вјекове вјекова. Амин. Христос васкрсе!“
Обрада: В.Д.
Извор: Манастир Михољска Превлака
