У недјељу седму по Педесетници, 19. јула 2026. године, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Игор Балабан.
Саслуживали су протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Миладин Кнежевић и ђакон Ведран Грмуша, уз молитвено учешће вјерног народа сабраног под сводовима подгоричког Саборног храма.
Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља по Матеју, које свједочи о исцјељењу двојице слијепих и нијемог човјека, сабранима се ријечима пастирске поуке обратио протојереј-ставрофор Игор Балабан, који је своју бесједу започео питањем о смислу човјековог стварања и о великом дару слободе којим је Бог украсио човјека као круну и врхунац цјелокупне творевине.
„Каквог је Бог створио човјека? Створио га је као врхунац свога стваралаштва, као најсавршеније створење своје творевине. Створио га је слободног, са могућношћу да се усавршава и уздиже до страшних висина Божје благодати, али толико слободног да својом слободном вољом може да оде и у низине, дубине и поноре адске. Створио га је да може да гледа Господа, да буде у Његовом присуству и да прими силину Божје љубави и благодати. Али је човјек својим гријехом — а ми то чинимо свакога дана — одбацио такву могућност, затворио себи духовне очи и зачепио своја уста, тако да не може да говори благодарност Богу.“
Дарована човјекова слобода, како је нагласио прота Игор, истовремено је и велики призив и велика одговорност. Човјек је створен да гледа Бога, да живи у Његовој близини и да се непрестано испуњава Његовом љубављу. Међутим, гријехом се духовни вид помрачује, срце постаје неосјетљиво, а човјекова уста престају да благодаре Ономе од кога долази сваки добри дар. Зато тјелесна сљепоћа и нијемост о којима говори недјељно Јеванђеље нису само слика човјекове физичке немоћи, већ указују и на дубље духовно стање човјека који не види присуство Божје и не умије да исповиједи вјеру и благодарност.
Подсјећајући на јеванђелске одјељке који се читају у недјељама након Педесетнице, протојереј-ставрофор Игор Балабан казао је да Црква пред вјерне износи свједочанства о људима који су у својим немоћима препознали Господа, исповиједили вјеру у Њега и задобили исцјељење.
„Исцјељује их од демона, отвара им очи и отвара уста онима који не могу да говоре. Све то Господ чини својом љубављу, а на основу вјере људске. На другом мјесту Господ каже да ће онај који има вјере колико зрно горушичино моћи и горе да помјера. То је страшна ријеч, јер тада постајемо свјесни да немамо вјере ни колико то најситније зрно горушичино.“
Христова чуда, међутим, нису била учињена само ради привременог отклањања човјекове болести и страдања. Она су знаци долазећег Царства Божјег и предукус онога живота у којем више неће бити смрти, бола, болести, жалости и уздисања. Исцјељујући слијепе, подижући одузете, отварајући уста нијемима и васкрсавајући мртве, Господ показује каква је пуноћа живота за коју је човјек створен и ка којој га Бог призива.
„Господ је, док је ходио земљом, директно својом руком, својом ријечју и заповијешћу исцјељивао слијепе, подизао одузете, отварао уста нијемима и васкрсавао мртве. Али који је смисао свега тога? Смисао је био да нам Господ да предукус и представу о томе како ће изгледати Царство Божје. Тамо неће бити ни уздисања, ни жалости, ни бола, ни болести, него живот вјечни. Зато је Господ то чинио и зато Господ то и данас чини када Му се неко обрати са вјером.“
Говорећи о молитви и човјековим очекивањима, отац Игор је објаснио да суштина молитве није у томе да Бог испуни сваку нашу тренутну жељу, већ да човјек своје жеље и читав свој живот усагласи са вољом Божјом:
„Понекад се питамо зашто Господ на наше молитве не одговори онако како ми желимо. Зар нам није рекао: ‘Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се’? Нама се чини да иштемо, а да нам се не даје; да стално нешто тражимо, а да не добијамо. Отпадне нам рука од куцања на Његова врата, а чини нам се да се она не отварају. Очигледно иштемо оно што нам није потребно. Господ каже: Иштите најприје Царство Божје, а све остало ће вам се додати.“
Управо су двојица слијепих из прочитаног Јеванђеља показала какав треба да буде истински молитвени однос према Христу. Они Му нису одмах изнијели захтјев да им отвори очи, већ су завапили: „Помилуј нас, сине Давидов!“ Тим ријечима они су најприје исповиједили ко је Христос и затражили Његову милост:
„Ови слијепци вапију Господу: ‘Помилуј нас, сине Давидов!’ Не кажу одмах: ‘Отвори нам очи’, него Му се обраћају као сину Давидовом, исказујући Му највећу част коју су могли да искажу. А Господ њих пита, као што пита и свакога од нас свакога дана: ‘Вјерујете ли да ја то могу учинити?’ Тада они престају да Га називају само Сином Давидовим и говоре: ‘Да, Господе, вјерујемо.’ Понекад нам управо то недостаје у животу — да кажемо: ‘Да, Господе, вјерујем.’ Ми иштемо и непрестано тражимо, али су нам очи слијепе да видимо Господа, а уста нијема да Му заблагодаримо за све што нам је већ дао.“
Благодарност је, према ријечима оца Игора, један од основних израза живе вјере. Она није само учтиво узвраћање за примљено добро, већ духовно стање у којем човјек препознаје да је читав његов живот дар Божји. Неблагодарношћу човјек не умањује Божју љубав, јер Господ има неизмјерно више љубави, смирења и стрпљења него што их људи могу имати. Ипак, неблагодарношћу човјек затвара сопствено срце и чини га неспособним да прими нову благодат.
„Ред је да благодаримо Богу, јер ако Му не благодаримо и ако нам уста остану нијема, онда сами себи затварамо срце за нову благодат Божју. Зато нека нас Господ удостоји да отворених очију можемо да Га гледамо и да тражимо да нам отвори духовни вид; да отвори уста и срца наша, како бисмо могли да Му благодаримо и да будемо отворени за љубав према Богу и према ближњима. Јер се, како се каже на другом мјесту, устима исповиједа за спасење.“
Човјек који живи вјером и благодарношћу, нагласио је отац Игор, постаје свједок чудеса и у сопственом животу. Та чуда не морају увијек бити велика и споља видљива. Свако истинско покајање, свака побједа над гријехом и свако добро дјело учињено у свијету испуњеном суровошћу и себичношћу представља чудо благодати Божје.
„Ако благодарност исказујемо, бићемо свједоци чудеснога и у своме животу — малих чуда покајања. Свако покајање је мало чудо. Свако добро дјело је мало чудо у овоме опасном и суровом свијету. Не морамо тражити да видимо слијепца који је прогледао, мада и тога има, нити нијемога који је проговорио да бисмо повјеровали. Треба, како нам Господ каже, да иштемо најприје Царство Божје“, подсјетио је закључујући бесједу протојереј-ставрофор Игор Балабан.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
