Свештеник Слободан Лукић: Сабор Светих
Према дубокој хришћанској мисли, једина туга коју хришћанин треба да осјећа након Христовог Васкрсења, јесте туга због тога што још увијек није постао светитељ. Ово значи да су сви људи позвани да буду свети, а исто говоре и ријечи Светог писма: „Будите свети као што сам Ја Свет“ (1Петр. 1, 15-16). Светост, дакле, није нешто туђе људској природи, она јој је сродна и уграђена у њу и као дар, а у исто вријеме и као могућност.
Тајна евхаристијског приноса самих себе и наших дарова Христу Богу садржана је у ријечима које свештеник изговара пред Свето Причешће: „Светиње светима“, и у одговору вјерног народа: „Један је свет, један је Господ, Исус Христос“. Овај литургијски дијалог показује да је Христос извор освећења, а вјерујући се освећују заједничарењем у Тијелу Његовом. Црква је света, јер је њен идентитет Личност Господа Исуса Христа, Који је једини Свет. Зато су апостоли називали чланове хришћанских заједница светима, што видимо нарочито код апостола Павла који своје посланице шаље „светима у Коринту“, „светим у Солуну“ итд. Он назива светима све оне који су примили Духа Светога и тако постали сутјелесници заједнице вјерних.
Значајно је поменути да је израз светитељ име које је давану архијереју, тј. епископу. Грчка ријеч архијереј значи „првосветитељ“, „свештеноначалник“. Он је тај који нас освећује благодаћу Светога Духа, јер Божију светост и совећење, намијењену нама, преноси на нас „кроз себе“. Светост Божија давана преко епископа нама у Цркви јесте резултат Христове Светости и светодуховског освећења. Тако да је тема светитеља, као кључних личности у Светом Предањем везана са структуром Цркве, односно са њеном јерархијом.
Према томе, светитељство је свето живљење у Христу и кључни елемент наше вјере. Светитељска личност је, по ријечима св. Владике Николаја, „Христов карактер душе поновљен у многима и многима. Светитељи су очишћена огледала у којима се огледа красота и величина величанствене личности Христове“. Они су такође и провјера и потврда истинитости Православља. Они који не признају светитеље, они, по ријечима св. Аве Јустина, разоваплоћују Христа. Светитељи су показали да се човјек, грјешан и у стању пада у којем се налази, може спасити и да је његов спаситељ Христос Богочовјек.
Небројено је мноштво светих које Црква прославља, неки од њих имају своје појединачне службе у минејима, неке од њих прослављамо саборно са ликовима светих мученика, подвижника, исповједника итд. Али, такође постоји и велики број оних светих који су нам остали непознати али који су познати и прослављени пред лицем Божијим. Стога је Црква установила спомен свих светих, који се празнује у прву недјељу послије Педесетнице. Будући да се Педесетница често назива и рођендан Цркве, природно је да је недјеља којом се закључује духовдански празник посвећена спомену оних који су у себи оваплотили нови живот који је дат изливањем благодати Духа Светога.
Празник свих светих познат је још од краја 4. вијека, а његово садашње мјесто у богослужбеном циклусу чини га и граничним на један начин. Богослужењем овога дана се завршава употреба Цвјетног Триода, а недјеље послије ове се називају једноставно „недјеље по Педесетници“. Анализом химнографије празника свих светих, као и светописамских одломака који се читају, сазнајемо како Црква тумачи светост и које мјесто светитељи имају у њој. Тако се већ у навечерје празника читају три паримије која садрже старозавјетна указивања на славу светих (Ис. 43, 9-14; Прем. 3, 1-9; Прем. 5, 15-6, 3). На Литургији се чита одјељак из Посланице Јеврејима који прославља старозавјетне праведнике и назива их „облаком свједока“, а јеванђелско читање указује на Христове позиве на савршено служење Њему и Његовој науци, као неопходне знаке светости у заједници са Богом: „Ко призна Мене пред људима, и Ја ћу њега признати пред Оцем Мојим Небеским (Мт. 10, 32)… Ко не узме Крст свој и за Мном крене, није Мене достојан (Мт. 16, 24)… Сваки, који остави дом или браћу или сестре или оца или матер или жену или дјецу или земљу, ради имена Мојега, задобиће сто пута толико и наслиједиће живот вјечни“ (Мт. 19, 29). У богослужбеним празничним пјесмама, светитељи су именовани узвишеним поетоским именима, као „непрелесне свјетиљке“, „божански облак“ или „првине природе“… Њиховом крвљу Црква се украшава „пурпуром и ланом“; они „обајсавају црквено небо“, „свјетлошћу врлине“ чине земљу небом…
Сви наведени примјери химнографских похвала светитељима показују истину коју је изразио Св. Серафим Саровски, да је циљ хришћанског живота – стицање Светога Духа. А управо прослављање светитеља нам показује да је тај циљ достижан, у свакој епохи живота Цркве, без обзира на спољашње услове. Јер, благодат Божија је она која сија у светим људима и женама, и чини их да буду, по ријечима св. Јована Дамаскина, „обиталиштем Божијим“. Дарови Духа су различити, те зато апостол Павле каже да се „једноме даје кроз Духа ријеч мудрости, а другоме ријеч знања по истом Духу; а другоме вјера истим Духом, а другоме дарови исцјељивања истим Духом; а другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика (1Кор. 12, 8-11).
Свети су, дакле, они који су сабрани око Христа, јединога Светога. Зато је Црква Божија Црква светих, која се увијек молитвено сјећа свих светих који су Богу угодили: светих пророка, апостола, мученика, преподобних и Богоносних отаца наших… Другим ријечима, Црква прославља све оне који су Бога прославили својом вјером и животом, који су се сјединили са Господом у тајни Светога причешћа и постали једна Света, саборна и апостолска Црква, једна заједница Христова.
(Светигора, образник за вјеру, културу и васпитање Митрополије цетињске бр. 336)
