Прије 150 година хитац у Невесињу запалио је Херцеговину. Историја то памти по документима, народ по пјесми. Књига „Невесињска пушка у епској и лирској пјесми“, аутора Љубомира Милутиновића и Будимира Алексића, сабира пјесничку грађу о устанку, расуту по тешко доступним издањима, од седамдесетих година деветнаестог вијека до данас, од Вука Врчевића, Максима Шобајића, Сава Оровића и Данила Перовића-Тунгуза, до епских стваралаца двадесетог вијека и Шантићевог сонета „Храст“.
Книга је представљена у Никшићу у оквиру Септембарских дана културе у Никшићу, а организатор промоције била је Народна библиотека „Његош“.
Историчар Иван Радуловић поставио је питање које се на промоцијама ријетко чује, јесу ли ове пјесме историјски извор или књижевност.
“Да бисмо одговорили, морамо се подсјетити шта историчар уопште назива извором. Извор је сваки траг који је прошлост оставила и из којег се она може сазнати. Ти трагови су различити по облику. Материјални, у које спадају оружје, утврђења, гробови. Писани, од повеља, записника и преписке до љетописа и мемоара. Усмени, предање, казивање, епске пјесме. Ликовни и, у новије вријеме, звучни и филмски. Важнија од подјеле по облику је, међутим, подјела по односу извора према догађају. Још је Ернст Бернхајм, крајем деветнаестог вијека, раздвојио остатке од традиције. Остаци су оно што је од самог догађаја претекло, без намјере да свједочи о истом. Ту спадају заповијести, разни спискови, рачуни и сл. Традиција је оно што је настало с намјером да догађај преприча и запамти. Ту спадају нпр. хронике, мемоари, епске пјесме. Историчар се остацима радује, јер нијесу настали да било кога у било шта увјере, док традицији прилази с подозрењем, јер је настала управо зато. Да у том подозрењу не треба претјеривати, показује сама наша наука. Илариона Руварца, оца критичке школе, савременици су оптуживали да народу отима косовско предање, а он је предању само одрицао право да замијени прворазредне историјске изворе. А Леополд Ранке, отац модерне критике извора, своју „Српску револуцију“ написао је по казивању Вука Караџића.
Гдје су у тој подјели пјесме из ове књиге? Оне су традиција, усмена и намјерна, и то је њихова прва слабост. Датуми у њима су непрецизни, бројеви су претјерани, а јунаци се глорификују. За хронологију устанка увијек ћемо се радије ослонити на аустријске конзуларне извјештаје, на цетињску и београдску преписку и на османску грађу. Друга је слабост дубља и тиче се епике уопште, а не само ових пјесама. Епска пјесма не настаје да би забиљежила шта се догодило, него да би догађај уздигла и уклопила у већ унапријед осмишљену слику догађаја. Кад војвода Зимоњић у пјесми „књигу пише“ кнезовима и калуђерима, то није препис његовог писма, него стара формула којом у епици књигу пишу и краљеви и паше. Аутори и сами запажају да су устанички прваци у већини ових пјесама дати више као имена него као личности: како говори и поступа Пеко Павловић, тако би говорио и поступао Лазар Сочица или ма који други војвода. Трећа је слабост што пјесма увијек служи да некога велича, братство, владара, догађај о којем се пјева. Пјесма коју је објавио Перовић-Тунгуз, како аутори примјећују, прије свега слави приређивачевог сродника. У Оровићевој збирци гусларски припјев диже здравицу краљу Петру Другом Карађорђевићу, шездесет година послије устанка о којем се пјева. А Шобајић сам биљежи да је један бој, завршен неспоразумом међу војводама, описао „по предању са најмањом увредом“, дакле ублажио управо оно што би историчара највише занимало. Ако је тако с устанком за који имамо обиље докумената, шта рећи о Косову, о којем их има тек шачица? Критичка историографија, од Руварца и Љубомира Ковачевића, показала је како се епске „истине“ распадају пред документима. Вук Бранковић, вијековима издајник у пјесми, у стварности то није био. Ни туђа епика није друкчија: у „Пјесми о Роланду“ Баски који су 778. напали заштитницу Карла Великог постали су Сарацени. Зато Руварчево правило за епску пјесму важи двоструко: она може бити тек путоказ ка документу, никада његова замјена. Кад се с њим слаже, не казује ништа ново а кад му противрјечи, више вјерујемо документу. Значи ли то да историчар ову књигу треба да занемари? Не значи. Пјесма је лош свједок онога што се догодило, али драгоцјен свједок онога како се мислило и осјећало. Она не казује какав је тај свијет био, него какав је хтио да буде и како је желио да буде запамћен. У њој је записан менталитет једног народа гдје је Косово било мјера свему, како аутори с правом запажају. Гдје се гинуло „за крст часни и слободу златну“, гдје је постојао култ чојства, јунаштва и освете. Гдје се његовала вјера у праведног владара и горчина што он, како пјева један новији пјесник, „због Берлина и Конгреса“ не дође до Мостара. То је оно што је школа Анала назвала историјом менталитета. Рекао сам на почетку да су у овој књизи двије историје. Сада могу бити одређенији: историју о догађајима и историјским процесима из ње не треба учити, а историју менталитета тешко да ћемо негдје боље научити. Зато ћу завршити једном препоруком, једним упозорењем и једном захвалношћу. Препорука гласи, ко жели да сазна шта се 1875. догодило, нека оде у архив, а ко жели да разумије како је тај догађај живио у свијести народа, нека узме ову књигу. Упозорење је садржано у томе да је њен тираж симболичан, а од читаности зависи хоће ли постати оно што заслужује да буде, полазиште нових истраживања наше епике и народног памћења”, казао је Радуловић.
За Александра Ћуковића, књижевног критичара, књига вриједи онолико колико и питање које се над њом надвија, а које у њој нећете пронаћи и које усмјерава његово читање.
„Шта би, рецимо, била Мојковачка битка да није имала Бећировића? То је основно питање које, наравно, нећете наћи у овој књизи, али које лебди управо око потребе аутора да одгонетну гдје се све обрела Невесињска пушка – у распону од Врчевића па све до Ђурановића. Управо у томе и јесте кључ тумачења која аутори нуде. Они анализирају поезију и претварају компактну студију чије је средиште усмјерено на ауре опјевавања Невесињске пушке. Аутори апострофирају, нарочито у првој половини књиге, да је ријеч о пјесмама које су често оптерећене историјом и које махом хронолошки нижу историјске догађаје и имена устаничких вођа, али без неке пажње вриједне естетске компоненте. Ова књига је права пописница покретача и учесника буне који су ушли у народне приче, легенде и анегдоте. Посебно је истакнуто да је карактер народне, сељачке буне заправо морао завршити у нечему што је том истом народу везивна нит, тим прије што се овај догађај третирао као један од најупечатљивијих на фону ширег, континуираног и изузетно комплексног процеса ком је тежио српски народ на простору Херцеговине тога доба. Милутиновић и Алексић долазе до важног закључка: ове пјесме су краће вријеме живјеле у наративном преношењу колектива, чиме нам уједно показују шта значи мислити колективно у одређеном историјском тренутку”, сматра Ћуковић.
Аутори су прочешљали архиве, заборављене збирке, периодику и један значајан догађај – Невесињску пушку, дуго у сјенци великих историјских наратива, вратили у видокруг.
“Ако би требало да дамо неку општу оцјену ових пјесама посвећених Невесињској пушци, за највећи број њих бисмо могли рећи да је њихов циљ да буде народни дух, развијају националну свијест и шире српску националну идеју на идејама и хтјењима Херцеговачког устанка. Стога су оне примане и разумијеване као родољубива пјесничка порука нараштају који је слиједио идеале Невесињске пушке и који је у Балканским и Првом свјетском рату испунио свој историјски задатак. Писане с наглашеним идеолошко-политичким циљем и са амбицијом да форми римованог десетерца (мада има и осмерачких пјесама) саопште историјску истину догађајима и личностима из Херцеговачког устанка, ове су пјесме – како би рекао Вук Караџић, богатије историјом него поезијом. Велики јубилеј, то јест обиљежавање стопедесетогодишњице од почетка Невесињске пушке, прилика је да с се наведени епски ствараоци извуку из заборава. Они су своја дјела уткали у нашу прошлост и садашњост, затворивши их уједан круг тема, мотива и симбола, и исказали га у форми епског десетерца или осмерца, настојећи тако да у свему слиједе поетску матрицу усмене поезије. Све су оне прожете српском слободарском и интегралистичком идејом – идејом слободе и српског националног и државног јединства, његошевском идејом, једноставно идејом освете Косова, како се и зове збирка епских пјесама, Максима Шобајића“, казао Алексић.
Модерирала је књижевница Милица Бакрач.
„Невесињска пушка у епској и лирској пјесми“ девета је заједничка књига Љубомира Милутиновића, историчара књижевности и Будимира Алексића, професора Богословије Светог Петра Цетињског и сарадника Историјског института Универзитета Црне Горе.
Извор/фото: РТНК
