Нада није бекство, већ пребивање у Христу – као сидро што не зауставља буре, него држи брод у Истини.
У древна времена пловидба морем била је опасан подухват. Бродови су били мали и спори у поређењу са данашњим, а путовања су зависила од ветра и временских прилика. Када би се подигла олуја, велики таласи могли су да бацају бродове на све стране, да их преврну или однесу према стеновитој обали.
Зато су рани хришћани често користили слике мора и пловидбе када су говорили о Цркви и човековом животу. Црква је називана барком спасења, док је живот на земљи упоређиван са пловидбом по узбурканом мору.
У Посланици Јеврејима Свети апостол Павле користи једну од најлепших слика хришћанске наде: „Коју имамо као котву душе, сигурну и чврсту, и која улази унутра иза завјесе.“ (Јев. 6, 19) Та котва је нада у Божија обећања.
Котва која држи душу
Свети апостол подсећа хришћане на Божију верност. Бог је дао обећање Аврааму, а Авраам је дуго чекао његово испуњење. Није знао све што ће му будућност донети, али је веровао Богу.
Тако је и са хришћанском надом. Њен темељ лежи у Богу и Његовој речи. Свети апостол зато каже да је немогуће да Бог лаже. (Јев. 6, 18)
Човеку који се нађе усред тешке невоље може се учинити да је све изгубљено. Околности понекад изгледају као море које прети да прогута све пред собом. Ипак, бура сама по себи још не значи бродолом. Котва не зауставља ветар и не смирује море. Она чува брод да га струје и таласи не однесу тамо где ће бити уништен.
Такву снагу има и хришћанска нада. Она човеку даје ослонац док чека Божије време и помаже му да остане веран свом путу и онда када не види његов крај.
Митрополит Филарет (Вознесенски), први Јерарх Руске заграничне цркве до свог упокојења 1985. године, овако описује хришћанску наду: „Хришћанска нада може бити описана као искрено, живо сећање на Бога, неодвојиво везано са увереношћу у љубав и помоћ Очеву.“
Човек који има такву наду свуда осећа Божију близину. Он може бити уплашен, жалостан и збуњен, али у дубини душе зна Коме може да повери свој живот.
Митрополит Филарет додаје да вернику ситуација може изгледати тешка и безизлазна, али он у својој невољи зна за Божију близину и у Њему проналази утеху, храброст и помоћ.
Пут кроз олују
Хришћанска нада добија своју праву меру тек када човек схвати шта му је Бог обећао. Божија обећања досежу далеко изван граница овога живота. Авраам је чекао оно што му је Бог обећао, а бројни духовни преци Цркве прошли су кроз страдања и смрт са истом вером. Њихов поглед био је усмерен према Богу и према животу који долази.
И ми кроз овај живот пролазимо са свим његовим неизвесностима. Човек не може да предвиди шта ће донети сутрашњи дан. Понекад се пут отвори пред њим, а понекад се све замрачи. Тада се показује где је положио своју наду.
Авраам није могао да произведе испуњење Божијег обећања сопственом снагом. Његов задатак био је да верује и да чека. Исто важи и за нас: многе ствари у животу остају изван наше контроле, али поверење у Бога остаје у нашој моћи.
Страдање само по себи нема последњу реч. Бог и кроз тешка искуства може да обликује човека, учећи га трпљењу, смирењу и истрајности. Хришћанин зато своју наду не везује за повољан исход сваке појединачне ситуације. Он је везује за Бога.
Живот без котве
Брод без котве препуштен је ветру и морским струјама. Сваки нови талас може га однети у другом правцу. Слично се дешава и човеку који нема чврст духовни ослонац.
Свет око нас непрестано нуди нове идеје, вредности, животне обрасце и обећања среће. Оно што је јуче било важно, сутра може бити заборављено. Човек који свој живот гради искључиво на ономе што тренутно привлачи пажњу лако постаје плен сваког новог таласа. Тако године могу проћи у сталном тражењу. Један циљ замени други, једно уверење уступи место другом, а човек све време покушава да пронађе нешто што ће му дати трајан смисао.
На крају може да погледа уназад и види колико је тога прошло, а колико мало тога остало.
Хришћанин има своју котву наде. Она му помаже да остане трезвен када свет око њега губи правац. Она га подсећа на достојанство хришћанског позива и даје му снагу да остане веран Христу и онда када га околности позивају да крене лакшим путем.
Где се завршава хришћанска нада
Нада је једна од три велике хришћанске врлине – уз веру и љубав. Као и свака врлина, она захтева старање.
Котва која се дуго занемарује може да зарђа. И човекова нада може ослабити ако душу непрестано испуњавају страх, немир и бука света.
Зато је потребно чувати живо сећање на Бога – кроз молитву, Свето Писмо и читање дела светих отаца.
Свети Беда Венерабилис пише о вернима који кроз сузе и бол садашњег живота стреме према вечној радости. Они тугују јер још не виде Онога кога љубе, али знају куда иду. Њихова садашња жалост има свој крај у радости коју им Бог припрема.
„Који су са сузама сијали, нека жању с пјевањем.“ (Пс. 126, 5)
Круна хришћанске наде је будући век. Наш Символ вере завршава се речима: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућега века. Амин.“
Ту се открива пуноћа онога чему се хришћанин нада. Доћи ће дан када ће живот тријумфовати над смрћу и када ће се испунити речи Светог Јована:
„И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости, ни вике, ни болести неће бити више.“ (Откр. 21, 4)
И тада ће се испунити и пророкове речи: „И радост вечна биће над главом њиховом.“ (Ис. 35, 10)
До тог дана хришћанин плови.
Море ће понекад бити мирно, а понекад ће се подићи велики таласи. Ветар ће мењати правац, а пут пред нама неће увек бити јасан.
Али котва остаје.
Она је наша нада у Бога – жива вера да Његова обећања имају последњу реч и да нас олује овога живота не могу одвојити од Христа.
др Џејмс Торнтон, православни свештеник и предавач у Православној богословији Светог Фотија у Сан Франциску
За Фондацију Пријатељ Божији превела и прилагодила: Бојана Гајевић
