Данас је, на мјесном гробљу код манастира Косијерево, сахрањен уснули дјечак Јован Кнежевић, син протојереја Остоје Кнежевића и протинице Викторије, брат Ксенијин.
Опијело су служили Њихова високопреосвештенства Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије и Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски г. Димитрије.
Митрополит Јоаникије се ријечима саучешћа и утјехе обратио ожалошћеној породици, рекавши да је једина утјеха за породицу, крст Христов, али и наше саучествовање у њиховој жалости, како би била подношљива и како би могли да издрже бол.
„Ми смо хришћани и имамо искуство гледања Христових страдања и дотицања Христових рана и данас, испраћајући јунака Јована, дотичемо се Христових рана, јер је Јован узишао на Голготу Христову, да преко Голготе пређе у вјечну радост и у живот вјечни. У наручје Божије. Преболно и прерано и страшно за наше мисли, али Божји промисао је другачији. Ништа на овоме свијету Богу није тако драго као чистота душе, као невиност, неупрљана чистота и доброта и свјетлост дјечијег лица и увјерени смо да ће та чистота лица младог јунака Јована заблистати. Да ће се она обући у Божију свјетлост, у Божију енергију и силу и да ће он служити своме Господу; заједно са анђелима да ће му узносити химне вјечне радости и љубави и милости.
Мислили смо, гледајући га како узраста, како лијепо учи, како је лијепо васпитан, да ћемо убрзо имати новог ђакона и новог свештеника или новог војника да брани своју отаџбину и свој народ или учитеља и наставника да васпитава дјецу. И он је о томе сигурно сањао, али се његови снови овдје прекидоше. Изгледа тако као да је Господу требао цвијет за Његову вјечну башту на небесима који ће замирисати и на небу као што је мирисао и нама овдје на земљи. Јован оде у наручје Божије, а родитељи који су данас остали без њега и његова сестра и остала родбина, тугују. Осјећају велику празнину, али смо сигурни да га нијесу коначно изгубили. Он је прешао у нови живот и овај бол који они осјећају, он ће се претворити у славу. Треба само издржати. Људски је то скоро немогуће, али као хришћани који се кријепимо нашом светом вјером, голготом Христовом, Христовим страдањем, крстом Господњим, живоносном смрћу Христовом и Његовим преславним васкрсењем, са том вјером можемо издржати. Тако смо и научени.
У тој вјери је и рођен и васпитан и ту је вјеру наслиједио јуноша Јован. Потиче из кнежевске куће. Кнежевске, војводске и свештеничке и носи он то у својој души и костима. Његови су преци били ктитори ових дивних храмова овдје у најтежим временима и он то наслијеђе носи и ево, иде у наручје Христово. Није изгубљен Јован. Могу бити изгубљени само они који немају вјере, а он је рођен у тој вјери, крштен, освећен. Хранио се том вјером. Хранио се небеским хљебом. Узрастао у љубави својих родитеља и своје миле сестре и остале родбине, али и у љубави Оца нашег небескога и та љубав ће бити од сада још већа и јача и још непоколебивија.
Драги оче Остоја, драга и честита протинице и мајко Викторија и сестрице Јованова Ксенија, издржите. Бол је превелики, али сјетите се да је Јован ваш заступник пред Богом. У наручју је Христовом. Ево, његово лице и на одру блиста. Увјерени смо да ће заблистати и на небесима још много више, вјечном Божијом милошћу и вјечном свјетлошћу.
Дај Боже да се објединимо што више и у овом моменту најтежег бола за ову породицу, али и за све нас, али то јединство нам треба увијек. Да будемо браћа. Да буде што више љубави међу нама, што више доброте, што више једноставности, што више отворености, што више праштања, што више добра да буде међу нама. То је и Јованова порука.
Са светима упокој Христе душу раба твојега гдје нема жалости, бола, туге и уздисаја. Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја. Христос васкрсе, Јоване“, рекао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
За вријеме опијела прочитани су и телеграми саучешћа Његове светости Патријарха српског Порфирија и Митрополита тверског Амвросија, које преносимо у цјелости.
Телеграм Патријарха Порфирија:
„Христос васкрсе.
Иако утврђени у неразрушивој нади вечнога живота који овај поздрав објављује и у свет доноси, не можемо да се не нађемо дубоко погођени и до темеља свога бића потресени трагичним и прераним одласком из овога света, вашег вољеног чеда, детета Божијег Јована. Свака реч људска, а самим тим и наша, недовољна је у овом болном тренутку да зацели рану ваших родитељских срца и да надомести овај ненадокнадиви губитак. Отуда се и ми не осмељујемо да сопственим моћима ублажавамо вашу тугу, нити да вас подсећамо на оно што и сами утврђени у вери живите. Насупрот томе, ми се у овом тужном часу, препуштамо благословеном ћутању и попут Симона Киринејца, љубављу и саосећањем, хитамо ка вашој голготи – да заједно са вама понесемо тешки крст који вам је љубав Спаситељева доделила, јер Мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви, моји путеви, вели Господ. Колико су небеса виша од земље, толико су путеви моји виши од ваших путева и мисли моје од ваших мисли, вели се код пророка Исаије. Не губећи веру у победу коју је Христос једном за свагда извојевао за свакога од нас, молимо се Њему, животу и васкрсењу нашем, да престављено чедо Јована прими у наручје вечне љубави и настани га тамо где праведни блаженствују, а вама дарује утеху и снагу до поновног сусрета у царству будућега века. Христос васкрсе.“
Телеграм Митрополита Амвросија:
„Христос васкрсе.
Немогуће је пронаћи ријечи које би одговарале јачини вашег бола. Вијест о упокојењу вашег сина и брата Јована, напросто кида срце. Туга коју ви сада осјећате је управо она туга пред којом запире људско расуђивање и једино што нам остаје да у том болу стојимо заједно са вама, ћутећи у сузама и молитви.
У оваквим данима постаје јасно да вјера није оправдање трагедије, већ је права вјера смјелост да се не удаљимо од Бога онда када у нама све јеца од бола. Христос није заобишао страдање. Он се погрузио у њега до краја, примио смрт и уништио је изнутра. Зато и данас, у самом јеку вашег бола, он је ту – не као нијеми посматрач, већ као онај који сам зна, шта значи губити, али и вољети до краја. Јован није нестао. Љубав се не прекида смрћу. Она је од смрти јача. Због тога вјерујемо да је живот вашег сина сакривен и сачуван у Богу, у Његовој вјечној реалности гдје нема растанка. У томе је и темељ наше наде. Христос васкрсе, а значи смрт нема задњу ријеч.
Драги оче Остоја, драга протинице Викторија, драго дијете Ксенија, немогуће је узети на себе вашу бол, али је могуће саосјећати у њој заједно са вама. Господ наш Исус Христос, Христова Црква, ваша сабраћа и саслужитељи, сви који вас знају и воле, данас су са вама свим својим срцем. Управо у тој заједничкој молитви, у том јединству се крије сила која држи човјека кад он нема другог ослонца.
Христос је међу нама. Јесте и биће. И да буде тако близу колико је то највише могуће осјетити људском срцу. Молим се за упокојење новопрестављеног дјетета Божијег Јована, да га милосрдни Господ прими у своје царство, тамо гдје нема ни бола, ни страха ни смрти и молим се за вас, да васкрсли Христос буде ваша утјеха, тамо гдје су све људске ријечи немоћне. Једном ћемо се сви срести са Господом, са Јованом, једни са другима, тамо гдје су вјечно васкрсење и љубав, јер ваистину је васкрсао наш Господ.
Преносим вам најдубље и најсрдачније изразе саучешћа и молитвене подршке од нашег свештенства и многих бивших студената Петроградске духовне академије. Срцем и душом је са вама много људи који вас воле и који тугују са вама.
Са љубављу и најдубљим болом у срцу,
Митрополит тверски Амвросије.“
У име ожалошћене породице обратио се Милорад Кнежевић, стриц протојереја Остоје, захваливши свима на молитвама и саучествовању у немјерљивој боли.
Лана Остојић
Фотографије: Жељко Драшковић
