У Цркви Светог Ђорђа под Горицом, у четврту недељу поста посвећену Светом Јовану Лествичнику и на дан празновања Светих мученика Севастијских и Светих мученика Момишићких, служена је Света литургија.
Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј Јован Радовић, уз саслужење протојереја-ставрофора Гојка Перовића, протојереја Блажа Божовића и ђакона Луке Павићевића, док је молитвено учешће узео прота Милун Фемић.
На литуријске возгласе одговарао је Хор „Светосавник“, под вођством Ратке Вујачић.
Послије прочитаног Јеванђелског зачала словом поуке сабранима се обратио началствујући свештенослужитељ, прота Радовић:
,, Ево нас на нашем путовању и даље, налазимо се на путу ка Васкрсу. Црква је одредила да сваке суботе и недјеље направимо малу станку, малу паузу, да се охрабримо, оснажимо и осмислимо наше даље путовање ка том највећем и најрадоснијем празнику православних хришћана.
Прошле недјеље смо изнели Часни крст овдје на средину храма, поклонили му се, и он нас је охрабрио да наставимо даље свој пут. Ове недјеље Црква нам даје Јеванђеље које говори о томе како је Господ Христос исцјелио болесног младића, дечака, од духа нијемога и глухога. Видимо да ученици нису могли да га исцјеле, иако су до тада чинили многа чудеса. Свети оци тумаче да је разлог томе било, невјеровање оца овога младића.
Када Христос долази, отац му каже: Ако можеш, помози нам. Видимо његову слабу вјеру. Господ му одговара: Ако вјерујеш, све је могуће ономе који вјерује. А он узвикну: Вјерујем, Господе, помози моме неверју! И Господ исцјељује тог младића.
После тога апостоли Га питају насамо: „Зашто га ми не могосмо исцјелити?“ Господ им одговара, а тиме и свим хришћанима кроз вијекове, па и нама данас: да се овај род изгони једино постом и молитвом.
Каква је то сила, браћо и сестре! Господ нам даје оружје — пост и молитву. Видимо да је и сам постио четрдесет дана у пустињи. Свети апостоли су установили пост сриједом и петком. Сриједа и петак су најстарији пост у Цркви, јер је у сриједу Јуда издао Господа, а у петак је Господ разапет на крсту.
Пост нам се нуди као основно и најважније оружје на путу ка Васкрсу и ка царству небеском, јер тим оружјем побјеђујемо демоне.
Гријех, браћо и сестре, једино је зло на овом свијету. Ни болест, ни сиромаштво, ни рат — ништа од тога није зло само по себи. Све зависи од тога како се ми са тим сусрећемо. Једино зло је гријех, јер нас удаљава од Бога, који је добар и милостив, и приближава нас демону, који жели нашу пропаст.
И сама ријеч „страст“ значи страдање. Она долази од грчке ријечи „патос“. Човек који живи по страстима — страда. Бог је дошао да нас ослободи тог страдања и да нам дарује радост, како у овом животу, тако и у царству небеском. Зато настављамо своје путовање ка Васкрсу, постећи и молећи се Богу.
Важно је напоменути: пост постоји и у другим културама и традицијама, али пост православне Цркве није само уздржавање од јутра до вечери. Пост значи уздржање онако како га је Црква установила. Свети оци кажу да је најидеалнији пост — јести једном дневно, и то умерено. Ко то не може, нека бар пости храном, али такође умерено.
Само гладан и смирен човек може истински да се каје и да принесе молитву из срца. Пост нам даје духовну снагу и концентрацију. Насупрот посту и молитви стоји преједање, пијанство и служење страстима овога свијета.
Улазимо у пету недељу поста, која је круна великопосног подвига. Посвећена је Светој Марији Египћанки, великој покајници, која је постом и молитвом преобразила свој живот и постала светитељка.
Ова недеља је богата богослужењима. У сриједу увече читаћемо цео канон Светог Андреја Критског. Дођите у цркву да се заједно молимо. Служиће се Литургија пређеосвећених дарова у сриједу, четвртак и петак, као и у суботу и недељу. Полако улазимо у шесту недељу поста и идемо ка страдању Господњем, да бисмо са Њим и васкрсли“- закључио је протојереј Јован Радовић.
Потом су сви они који су се припремали за примање Свете тајне причешћа, приступили Светој Чаши, а онда је служен помен жртвама мартовског погрома 2004. године. Вјерницима се тада обратио отац Гојко Перовић:
,, У свјетлости Христовог васкрсења, које прослављамо у недјељни дан, сјетимо и свих оних који су невино пострадали само зато што носе име Христово. Ако је наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије могао у току НАТО агресије да иде по Косову, по затворима и тамницама, по њивама, да сакупља остатке пострадалих — оних којима није имао ко да се окрене, ни да их сахрани — па их је он сахрањивао и опијела им служио, онда смо и ми, као његови ученици, дужни да се сјећамо свих пострадалих, макар по имену, по чују или запису.
Митрополија црногорско-приморска је егзарх Пећкога трона. Ми смо једно: нема Митрополије без Пећкога трона, нити Пећкога трона без ње. То је једна жива спона која чини цјелину наше помјесне Српске Православне Цркве.
Важно је да се сјећамо наше браће онако како се изабрани Божији народ сјећао свих пострадалих — од Египта до Вавилона, и свих оних који су страдали у разним ратовима. О томе пише и владика Николај Велимировић, чију годишњицу упокојења ових дана обиљежавамо. За светитеља, дан упокојења није жалост, него славље.
Ако је он, поред осталих књига, написао и „Рат и Библију“, онда видимо да је као да је у људској природи записано да, колико човјек тежи Богу, толико се, с друге стране, од Њега удаљава и настоји да уништи све што је Божије — најприје брата свога.
Сјећајући се тих страдања, ми чувамо у себи човјечност, јер онога тренутка када престанемо да се сјећамо да смо имали рођаке, пријатеље, браћу и народнике који су на правди Бога пострадали — тада ни ми више нисмо исти; тада смо и ми, на неки начин, пострадали.
Када изгубимо ту вјечну памјат, тај „вјечни спомен“ који пјевамо, када престанемо да помињемо наше страдале — тада смо духовно мртви, иако смо живи.
Зато, не дај Боже да тако буде. Него да се на сваком нашем сабрању, гдје се радујемо једни другима, сјећамо и оних који су невино пострадали, који су сада пред престолом Господњим као јагањци Божији“- навео је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
Заједничарење свештенослужитеља и парохијана настављено је у Светогеоргијевском дому, гдје је у оквиру „Разговора о вјери“ прота Јован Радовић изложио учење Светог Јована Лествичника и његово чувено дјело „Лествица“.
Час вјеронауке за полазнике Школе Светог Наума Охиридски, одржала је протиница Душка Станишић.
Елза Бибић
