У недјељу четврту Великог и Часног поста, која је у црквеном календару посвећена Светом Јовану Лествичнику, у Храму Христовог васкрсења у Подгорици служена је Света литургија којом је началствовао протојереј Остоја Кнежевић, уз саслужење протојереја Миладина Кнежевића и ђакона Ведрана Грмуше.
Након читања Светог јеванђеља, сабранима се надахнутом бесједом обратио началствујући прота Остоја Кнежевић, тумачећи јеванђељски одломак о исцјељењу бјесомучног младића, али и указујући на дубоки духовни смисао четврте недјеље поста, у којој Црква пред вјерне износи празновање Светог Јована Лествичника и његово дјело ,,Лествица”.
Говорећи о чудима Божијим, прота Остоја је подсјетио да Божије дјеловање није ограничено само на вријеме Христовог земаљског живота, него да се Божији промисао и чудесно старање пројављују непрестано, од стварања свијета па до данас. „Чудеса Божија, наравно, постоје и дјелују у овом свијету од стварања свијета, од тог Божјег промисла и одлуке да уђе у вријеме и да створи овај свијет и човјека као круну творевине па до данашњега дана.“ Овим ријечима прота је указао да хришћански живот почиње управо у препознавању Божијег присуства у историји, у животу Цркве, али и у свакодневици сваког човјека. Вјерујући хришћанин позван је да, и поред своје ограничености, у свему што га окружује препознаје трагове Божијег старања и љубави.
Осврћући се на јеванђељско зачало које нам говори о исцјељењу младића којега је мучила нечиста сила, прота Остоја је нагласио да се иза тог догађаја открива и дубока истина о трајној духовној борби која се одвија у срцу сваког човјека.
„Та борба добра и зла је присутна у свакоме човјеку, од Адама и Еве па до нашег времена и до свакога од нас и нажалост, сви ми свакога дана примјећујемо како падамо у тој борби, али, радујемо се и када устајемо у тој борби и када успијевамо да побиједимо нечисту силу која нас спопада. Управо у тој мисли сабрани су и реалност људске слабости и нада на коју Црква непрестано указује. Хришћански пут није пут без падова, већ пут непрестаног устајања, покајања и повратка Богу. Велики пост зато и јесте вријеме нарочите будности, духовног сабирања и јачања у борби за чистоту срца и слободу у Богу.“
Посебно снажан одјек у бесједи имало је подсјећање на ријечи оца бјесомучног младића, који пред Христом исповиједа и вјеру и своју немоћ: Вјерујем, Господе, помози моме невјерју. Развијајући ту јеванђељску мисао, прота Остоја је нагласио да су то ријечи у којима се може препознати сваки човјек који искрено стоји пред Богом.
„И свако од нас ако хоће да буде искрен пред собом и пред Богом и пред ближњима ће тако рећи. Ми смо свједоци чуда Божјих. Ми читамо и чујемо и слушамо о предивним дјелима Божјим, али ипак не успијевамо да живимо по тој вјери и да се у потпуности препустимо вјери, него у наше срце почивају и сумње и безнађа и многа друга духовна страдања.”
Овај дио бесједе на посебан начин отворио је простор за дубље разумијевање поста као времена у којем човјек не прикрива своју духовну раслабљеност, него је приноси Богу, молећи од Господа за благодат и помоћ у духовној борби. Искреност пред Богом, како се могло разумјети из ове поуке, темељ је сваког истинског духовног напретка.
У наставку бесједе, началствујући прота Остоја је указао да је управо пост вријеме изграђивања и учвршћивања вјере, из које потом израстају и све друге хришћанске врлине. „Шта радимо и у периоду овога поста, драга браћо и сестре, него се изграђујемо у тој вјери да ојачамо и очврснемо нашу вјеру, а кроз вјеру онда ћемо расти и успијевати у свим осталим врлинама.” Овом поуком прота Остоја је јасно истакао да пост није сведен само на уздржање од хране, него да је његов суштински смисао у духовном преображају човјека. Пут поста, молитве и покајања јесте пут обнове унутрашњег човјека, његовог повратка Богу и истинским вриједностима Јеванђеља.
Говорећи о Светом Јовану Лествичнику, коме је посвећена ова недјеља, прота Остоја је подсјетио да Црква у средишту поста пред вјерне износи сјећање на великог подвижника и богомудрог учитеља духовног живота.
„Црква нам обраћа пажњу на њега, на синајског игумана, великог подвижника који се многе деценије подвизавао и као један од дивних плодова својих подвижничких трудова нам је оставио своју ‘Лествицу’, која има тридесет поглавља и која нас поучава као плод његовог подвижничког опита и његовог молитвеног искуства и упућује нас како и ми да се свакодневно успињемо по лествици врлине, по лествици благодати Божије и да се приближимо Богу.”
Своју бесједу протојереј Остоја Кнежевић закључио је молитвом да Господ, молитвама Светог Јована Лествичника, Светих мученика севастијских и Светих новомученика момишићких, свима подари крепости, покајања и љубави према Богу и ближњем на путу спасења ка Царству небеском и животу вјечном.
Након заамвоне молитве у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, свештенство је одслужило помен невино пострадалим у мартовском погрому на Косову и Метохији 2004. године.
Текст, фото: Борис Мусић
