У овим данима када се сjећамо Мартовског погрома из 2004. године, благодарећи труду и љубави Оливере Радић, новинарке и професорке из Ораховца, преносимо њен интервју који је, прошлог мјесеца, снимила са Његовим преосвештенством Епископом швајцарским г. Андрејем, приликом његове посјете са свештенством Епархије швајцарске Ораховцу. .
Ваше преосвештенство, драго нам је да сте поново међу нама. Ви сте пре пар година довели на Косово и Метохију групу аустријских новинара да посведоче о нашим животима овде. Овога пута су са Вама Ваши свештеници. Колико је важно да што више људи дође и да се увери у живот Срба на Косову и Метохији?
Сећам се као јуче да је било, да сам био на Косову и Метохији, и у овом Светом божјем храму у Ораховцу са поменутим новинарима. У повратку у Аустрију они су мене ( њих дванаест колико их је било) на аеродрому одвели у засебну просторију и као одговорни новинари они су мени рекли: „Владико, ово што смо нашим очима видели, је нешто сасвим другачије од оног што смо мислили и знали пре него смо пошли. Хвала вам што сте нам омогућили да дођемо, јер ми смо новинари и то чинимо ради истинољубивости и враћамо се са осећањем да смо заиста у кругу народа доживели нешто што нам је помоћ за наш будући рад.“ Ја сам тада израдио захвална писма и направио документацију – копије од чланака који су изашли у аустријским новинама и на аустријској телевизији и поделио свима који су помогли. Од тог тренутка ја сам видео, ако се и мало нешто ради да може донети плода, само мора човек да се одлучи да то мало уради. Свакако не може то да замени злобу која је у свету, јер та злоба је константна сила која прати људски род од оснивања живота на земаљској кугли, и на жалост то је тако. Али са друге стране имамо осећај да постоји много добрих људи који имају срце. Посета Косову и Метохији је већ један стандард. Човек не може ни да помисли да проведе годину дана, а да не посети Косово и Метохију.
На аеродрому Вас је дочекао Митрополит Теодосије, и већ сте са њим служили Литургију у Грачаници?
Тако је. Мој контакт са Епархијом рашко-призренском је веома жив контакт, и са владиком разменим и искуство, саслужујемо заједно, хвала Богу, виђамо се, он долази код нас у посету. Ово је сад једна екскурзија од свега свештенства из Швајцарске, Италије и Малте. Кад кажемо Италија мислимо на Трст, Удине, Тревизо, на Верону, Падову, Вићенцу, Милано, Ђенову, Торино, Пијаћенцу и на Рим где има наша црква и наш народ, и тамо има исто Срба са Косова и из Метохије и они ће се много радовати кад буду видели да је свештенство уочи припреме за Часни пост, уочи празника Васкрсења, овде дошло. И тамо где сам епископ у Швајцарској и на Малти и те како има пуно Срба из вашег краја овде, који тамо живе дуже или краће време и морам да вам кажем они нису срећни са ситуацијом. Ја сам то доживео кад сам наше Србе са Косова окупио у Сан Галену на један округли сто. Дошло је преко сто Срба са Косова, сви су они поражени, несрећни, збуњени. Како ће они живети даље свој живот ја то не знам, али они ће се обрадовати кад виде ово свештенство које је данас у комплету стигло овде на Косово и Метохију.
И овога пута нисте заобишли Ораховац, зашто?
Кад гледамо сва места на Косову и Метохију Ораховац је ипак стандард, и обавезан је на мапи. Не може да се дође на Косово, да се посети Пећка патријаршија и Дечани и Грачаница, а да се не дође у Ораховац. Ми ћемо и убудуће то имати у виду. Ако свештеници долазе да доведу поклоничко групе из Швајцарске, Италије или са Малте мора на програмској тачци да буде посета храму у Ораховцу, оцу Милану и вашем друштву овде, вашој заједници, вашем колективу који је у претешкој ситуацији. Ја се уопште чудим одакле вам снаге и енергије да сте преживели све ово кроз шта сте ишли. Свакако да је потребно да људи долазе овде да се помоле Богу у вашем храму, а онда у личном разговору са вама да и вас охрабре. Са друге стране да их ви поучите како се може у модерном времену преживљавати у најтежим околностима, који су ваши разлози да овако живите, а не да узмете кофере и да се иселите.
Данас у Пећкој патријаршији стара преподобна мати игуманија Харитина нама је у лице рекла: „Нама је речено са највише стране међународне заједнице да идемо, да се спакујемо и да напустимо Пећку патријаршију. Али, ми смо им рекле да остајемо овде па шта нам Бог да.“ Оне, монахиње, су изложиле свесно себе ризику да буду побијене. Ово што смо данас видели и чули од старе игуманије се односи и на вас овде, на овим просторима и на ваш духовни живот и не може нама да буде свеједно. Дакле, ми ћемо обратити пажњу и убудуће, да не можемо да идемо у будућност, а да не посветимо један део нашег времена овом крају овде, развоју овога краја. Ево сада за десет дана имам резање славског колача у Удружењу српских привредника у Швајцарској. Да Бог да, да не заборавим, да им кажем: „Аман људи немојте да заборавите Ораховац. Видите како може да се успостави неки контакт!“
Највише сам био надахнут пре пар година од амбасадора Босне и Херцеговине у Бечу, господина Горана Бенцуна који је мене посећивао, и ја сам њега посећивао, и рекао ми је да је три године био амбасадор у Приштини и да је уочио да овде у Ораховцу нешто није у реду са суживотом, са грађанима друге националности и да је он решио да помогне. То ми се урезало у памћење да ипак и код људи високог утицаја на живот постоји решеност да у границама својих могућности бар једну симболичну помоћ пружају. То ћемо и ми урадити и ако Бог да, кад се будемо вратили
И ми ћемо опет са вама успоставити везу и благодарити на пријему који сте за нас учинили са молбом да наставимо тај контакт, ту везу и да то уроди плодом у своје време.
Владико, Ви сте на Косово и Метохију раније долазили и са својим оцем. Ово је потврда да се наставља тај континуитет везе са Косовом и Метохијом, са светињама, са народом. Колико је по Вама Црква важна за опстанак?
Црква је преживела најтеже векове и то се односи на цркве на свим континентима. Ево данас цркве у Африци или цркве у Азији или цркве на Блиском истоку или цркве на просторима бившег Совјетског Савеза. Црква је непрестано увучена у конфликте зато што Црква брани народ. Позитивно из овога је то што Црква не заборавља, док новине, телевизија, радио, то се нешто снима, нешто се штампа и негде се сећа то, али то се не памти тако као што Црква памти . Црква памти врло интензивно и конкретно и детаљно, тако да народ има највише поверења према Цркви зато што зна да је Црква жива ћелија живота која постоји због тих људи који су итекако мотивисани и који су пуни идеала и перспектива. Може једна држава да пропадне и више не постоји, она је окупирана од стране друге моћније државе. Са друге стране, Црква је све то преживела и назвала све то једним великим периодом или Голготом. Голгота је место где је пострадао Господ Исус Христос, где је разапет на Крсту, зато Хришћани се моле Богу и носе свој крст, јер је Господ Христос тамо на том крсту на Голготи разапет. А ми Срби смо за време када смо изгубили своју државу, када смо имали пестогодишње турско ропство, ми смо то назвали Голготом нашега народа, то је искључиво црквени термин. А надао се народ, једино што је народу у том периоду остало је вера у Васкрслог Исуса Христа. Да, постоји то распеће и сав тај криминал око распећа Господа Исуса Христа. Имајте у виду да је Господ Исус Христос суђен без одбране. Ако добро читамо Јеванђеље, ми ћемо видети да су злочинци Господу Исусу Христу, значи Богу нашему, приредили један суд у коме му нису омогућили да има одбрану, него једноставно причали, и то се види из стихова тамо да су тражили разне сведоке који су сведочили и на крају су њега осудили на смрт. Тако је то било и у време страдања нашег народа кроз векове, и наш народ је то знао зато што је имао веру. И ове монахиње које смо поменули, оне живе тиме и оне имају веру и желе да то пренесу на народ и да куме народ немојте се удаљити од ваше Цркве, од вашег свештеника, од вашег храма, од ваше службе, од ваших празника црквених, зато што је и наш народ у нашој прошлости управо вапио за васкрсењем. Јесте сад је мрак велики, али једног дана ће се отворити та гробница и изаћи ће васкрсли Господ Христос који ће судити живима и мртвима. Зато смо поносни, мало гледамо са друге стране. И свештеници и ја као епископ, не би одржали Цркву без народа. Свакако да Бог чува своју Цркву, али богами, то морам да кажем, и народ чува ту Цркву и ми као свештеници по неки пут са осећањем страха Божјега гледамо како наш народ чува своју Цркву. Примера ради ми у Швајцарској немамо црквени порез, немамо ништа, али наш народ чува тамо своју Цркву и ми имамо у свим местима у Швајцарској наше храмове. И на крају године кад треба да гледамо биланс колико смо имали расхода, онда се хватамо за главу Боже колико смо имали расхода у току године, струју, комуналије, порезе, разне кирије, плате, те ово те оно, и одједном свештеници један другога гледају и кажемо: Али имамо приходе! Од кога? Од народа. И ми онда кажемо само народ чува своју Цркву. И народ осећа тамо ту благодарност представника Цркве и они виде да је то симболично, није то Бог зна шта, али чињеница је ова: колико смо имали расходе, колико смо имали приходе, гледамо се, нити плус нити минус, него народ чува своју Цркву. Тако да смо ми, као свештеници, неизмерно захвални што припадамо таквом народу у коме не постоји тај црквени порез, него нема ништа, постоје прилози и парохијали итд.
Наш народ и далеко од своје груде своју Цркву чува, он негује своју Цркву, он долази на празнике, доноси своју децу да се крштавају у цркви, да се опоју упокојени, да се венчају младенци, да се празнују празници, да се режу славски колачи, да се славе крсне славе… Живот се наставља, и на крају крајева видимо да све зависи од наше вере, зато што је наш живот тако нацртан, због тих околности, да морамо да имамо јаку веру да преживимо, да идемо из дана у дан. И то да се вратимо овде у Ораховац. За нас је то велики догађај кад вас видимо да после свих тих ваших искушења опстајете овде, тиме и нама дајете храброст да настављамо и ми наш подвиг како знамо и умемо, да унапредимо наш народни и културни, духовни живот.
Ви сте владико, на Косову и Метохији постали монах и радили сте као професор у Призренској богословији. Можете ли да упоредите оно време са овим сада?
Мој покојни отац је протеран 1945. из Краљевине Југославије, због грађанског рата, тако да сам се ја родио у Немачкој и ја сам видео у лицу мога оца да је његова отаџбина њему драга. Кад сам завршио матуру ја сам оцу рекао: Тата, ја бих студирао у Србији. Мој отац је рекао: Не знам како ће то моћи, ја сам протеран из те земље, али ајде покушај да добијеш визу, па да добијеш боравак. Ја јадан 1979. (то је пре скоро педесет година), долазим у Београд у СУП (Секретаријат унутрашњих послова) и дајем мој пасош и тражим боравак у Србији. Они кажу: Не може, ви сте син непријатеља ове државе. Кажем: То није тачно!. Ваш отац је био на страни антикомуниста! – кажу они мени и неће да ми дају боравак. Морао сам да седнем у воз и да напустим Југославију. Али су се на Св. Гори, где сам боравио годину дана, сетили неки монаси у манастиру Хиландару, да то није у реду, да ја никакве везе немам са политиком, да никакве везе немам са грађанским ратом и они су телефонирали на многа места и рекли су па нека се човек врати. И онда сам дошао у Београд и заиста сам добио боравак на годину дана. Једно од првих путовања које сам имао као студент теологије у Београду, било је посета манастиру Дечани и Пећкој патријаршији. Ја сам био изненађен, ја то нисам знао. То није било у домену мог културног искуства, нисам то могао да верујем. Где сам одрастао? У Дизелдорфу, у Келну, у Дортмунду, у Минхену… Кад сам ја видео шта је то Дечани, и шта је то Пећка патријаршија и шта је то Косово, и ја сам за време студија повремено читао Житија Светих са ових простора, онда сам донео одлуку кад сам завршио студије да се ту наново родим. И заиста сам молио благослов од Патријарха Павла, који је тада био епископ у Призрену. Он је тада рекао: Добро идите у Дечане, јавите се игуману, ако хоћете тим путем! И тако сам 1986. у манастиру Дечани примио монашки чин. Касније сам ја постао професор у Призренској богословији и тако живео од 1989. до 1993. у Призрену. Од тог тренутка за мене је постојала само једна отаџбина, једна домовина – то је Косово и Метохија.
Какви су међуљудски односи тада били у Призрену?
Ја сам се надао добрим комшијским односима, добрим међуљудским односима. Сећам се у Призрену је била једна фотокопирница коју је држао Африм Морина, Албанац. Ми смо били у јако добрим односима, он је видео да фотокопирам пуно материјала за ђаке у Богословији и питао ме: Ви сте из Немачке? Кажем: Јесам. Можете ли Ви да ми донесете из Немачке рекламни материјал за Кенон? – питао је. А испод куће моје мајке била је једна фирма Кенон и ја сам отишао тамо и рекао: Има на Косову један пријатељ Албанац тражи за свој излог да се види да пише Кенон, је л имате пропагандни материјал Ваш? – Имамо. – Дајте ми, молим вас!
И дали ми читав кофер. Ја дошо у Призрен код тог Африма и он није могао да верује.
Шта хоћу да кажем? Ја сам се увек надао у добре међуљудске односе. Нажалост, добио сам једном батине од шиптарске омладине у Призрену, о чему је писала и штампа. Родитељи те деце су позвани на одговорност јер сам ја запамтио таблицу аутомобила којим су отишли. Замислите, једно вече у Призренску богословију дошла су три старија мушкарца. Ректор Тимотијевић је рекао: Оче Андреје, дошли су родитељи те деце, полиција је у потрагу за тим омладинцима, а ови оће нешто да кажу. И сећам се, да је један Албанац мени рекао: У име Бога Исуса, молим опростите нам, ми то нисмо хтели. Да ли би Ви могли да идете у полицију да повучете Вашу тужбу, а ми ћемо све да учинимо да се извучемо из те непријатне ситуације? Ја сам рекао ректору Тимотијевићу одмах :Идемо у полицију да повучем тужбу! И сели смо у ауто, отишли у полицију и тамо видим да је заиста потерница била покренута и ја сам повукао тужбу. Шта је после било од тога, ја не знам, али се сећам да сам тим људима дао руку и рекао: Ма омладина, шта знају они. Једног дана, тога се сећам, отац је довео сина који је мене напао и рекао: Дај му руку! И сећам се да ми је пружио руку, он је гледао у земљу, ја сам му дао руку итд.
Знате све су то ствари релативне. Важно је да човек остане, као што је рекао отац Милан, да остану добри људи. Лоших људи има на све стране, а и добрих људи, има хвала Богу на свим странама. Кад упоредим оно време са данашњим временом, ја се сећам да нисам очекивао да ће доћи до овога, јер сам више веровао у добре међуљудске односе него у компликовање ситуације. По неки пут се има утисак да има оних који гурају људе у компликације уместо да нађу мирољубива решења Ако мене директно питате за разлику, ево ја ћу да вам кажем: у то време је био Патријарх Павле који је радио под јако тешким околностима, али нису те околности које данас владају. А данас је за мене овде копија Патријарха Павла, жива копија, владика Теодосије који ради у потпуно супротним околностима, али обојица, сваки у свом времену, максимално раде да штите народ. Сваки максимално на свој начин говори у прилогу Јеванђеља и у прилогу да се изгради поверење међу људима, на ма којој страни да су и ма ком народу припадају. Дакле има разлике, али има и паралела у односу на то време.
Жалим кад видим да је избио грађански рат, да је пуно цркава порушено, запаљено, крстови сломљени, бачени… ја то опет повезујем са овом мојом ситуацијом у Призрену, али има добрих људи који су рекли у име Бога Исуса опростите. Е, пронаћи те људе. Ја бих волео да се сретнем са Афримом Морином, не знам шта је било после с њим. Можда бих се једном прошетао оном главном улицом уз Бистрицу преко поште, до Баждаране, са леве стране је била та фотокопирница, да видим да ли је још увек тамо, али не верујем… А имали смо тако добар однос, однос узајамног поштовања, без обзира што ја сам Србин, он Албанац, али имамо заједничке извесне додирне тачке.
Тако да будућност треба да се ослања на оним добрим примерима, на оном што је добро, а све што је крволочно и свирепо, по могућству да подлеже законском надзору и да се то одстрани како се зна и уме, и да народ може да живи у миру. Како албански народ коме желимо све најлепше у животу, тако и свим осталима који живе на овим просторима. Да, то није једноставно, то нас је мало пре поучио отац Милан када је рекао у свему треба имати велико стрпљење. И то је тачно. И Господ Христос је имао велико стрпљење, његове речи су биле: Оче опрости им јер не знају шта раде! Тако мора човек да има стрпљење и верујем са таквим погледом на живот могу се добра дела чинити. А када је реч о добрим делима желим да подсетим на једног човека који ме непрестано зове телефоном. Он је из Републике Српске, а родом је са Кордуна. Зове се Милорад Арлов. Он организује нешто у корист деце на КиМ, али њему је забрањен улазак на Косово и Метохију и он на Јарињу дели помоћ. Он је мене посетио у Цириху, један диван човек, угледан. Он је дошао код нас у Цирих и држао три предавања: два у Цириху и једно у Сен Галену. Народ га заволео. Рекли су Човече, па Ви нисте са Косова, али познајете на Косову сваки градић, свако село, скоро сваку улицу? Он је рекао да је више стотина пута био на Косову и он даје пример да сви ми требамо попут њега да мало више обратимо пажњу на ситуацију на овим просторима овде. На то ми је један пријатељ рекао:,,То је добро, али нека не заборави децу из Славоније. Има и још горе. Ја то нисам знао. Па ћу господину Арлову да кажем: Наставите то на Косову, али знајте да има вапаја сличног као што је овде на Косову и у Славонији, где се полако гаси српска свећа. И свећа нашега народа и наше омладине тамо. Тако да желим свима благослов и срећу у наставку у изграђивању наше будућности. Да што више позитивних ствари учинимо у свакодневном животу и на тај начин да се изгради то поверење ради узајамног помагања и мирног наставка нашег живота .
И кад одете одавде шта ћете рећи онима који Вас буду питали шта ми имамо на Косову и Метохији?
Међу двадесет пет свештеника који су овде, десеторица нису никада била на Косову и Метохији.
Баштина српског народа је огромна! Огромна! Она иде до Трста, кад идемо на Запад, а до Свете Горе кад идемо на исток. А срце тога је Стара Србија. Да није Старе Србије не би било ни Хиландара, не би било ни Трста. Стара Србија је колевка наше културе. Ту је све почело. Ту је жртва многих, нарочито оних који су били у прилици да руководе пројектима. Жртва огромна! И тако су настали овакви споменици који одушевљавају не само људе који су упућени у хришћанску веру, него и људе који појма немају о чему се ту ради у хришћанској вери. Оно што је најдрагоценије овде на просторима Косова и Метохије, то је наш народ и његов начин живота, његов начин празновање празника, гостопримство, обичаји који су ишли кроз то. Иначе тај камен би био мртав, без нашега народа то не значи ништа. Али народ је то, ту старину у Пећкој патријаршији из 13. века, упио у свој живот и кад данас стојимо пред тим архитектонским решењима и фрескама, и иконама, и гробовима, ми зрачимо просто од дивљења. Ако погледамо и помислимо богами ту је народ живео тим животом и ослонио се у тој вери на овај живот који је једна тајна. То је најбитније да човек схвати овај живот, тајанствено је то, и наш народ је то овде упио кроз своју традицију, а нажалост у Косовској бици 1389. године тешко пострадао. У сусретању са најмоћнијом тада војном силом, све су дали, потпуно су се жртвовали, и платили страшну цену. Мој отац је мене учио да је то било кад је био један цар, три паше, осам војвода и девет Југовића. Тако сам васпитан као дете патријархално и тада је једноставно запаљена невиђена ватра на овим просторима, која до дана данашњег траје, и та драма није завршена, и зато кажем између свих тих полова: Стара Србија је основица и суштина и нема веће од тога.
Ја се не разумем много у песништво, али сам чуо ону изреку Косово је најскупља српска реч. То може човек данима да размишља о тим погледима, али то је давно речено: Све овде на Косову, сваки камен, свака улица, сваки сокак, сваки трг и да не буде на штету оних који нису као ми, него да се и они такође како знају и умеју радују с нама и ми да се с њима радујемо ради њиховог живота, њихових празника, њихових успеха, и њихових постигнућа такође. Тако да је то најважније разумети, када говоримо о овим просторима на првом месту највредније: наш народ који је остао у малом броју, али је опстао ,хвала Богу, и то треба поштовати и то ћемо имати на уму.
Оливера Радић
