Као и вјера тако и пост постоји, на овај или онај начин, код људи свих времена, без обзира на религиозну припадност. У Хришћанству као и у библијском Откровењу уопште, пост је нешто што се само по себи подразумијева. Сама нарав хришћанске етике у себе га укључује; он је у самој основи хришћанског поимања човјека, духовности и човјековог препорода и преображаја. Број дана поста у Цркви се временом повећавао или смањивао (ово друго више на Западу), али, бар у начелу и интенцији, никад није укинут, мада је у новије вријеме, у неким срединама, почео задобијати посвјетовњачене форме.У духу тзв. модернизације живота пост се јавља под видом вегетаријанства и дијете, прописиване од љекара.
Превиђа се, међутим, чињеница да и вегетаријанство има религиозни коријен. Оно углавном долази из далекоисточних религиозних вјеровања и заснива се на религиозном поштовању светиње живота. Преношено на Запад више се упражњава ради његовања тјелесног здравља, као и дијета. Дијета, пак, прописивана од љекара, на темељу великог повјерења у медицину код људи нашег времена, игра код људи улогу коју је некада имао пост.
Примијећено је да се умањивањем значаја поста повећава број вегетаријанаца и потреба за дијетом. Код нас је опет принудно и идеолошко потискивање вјере ишло напоредо са подстицањем презира према посту као нечему „застарјелом“ и „превазиђеном“. Вулгарно на том презиру засновано тумачење поста, доста раширено код нас, јесте да је пост посљедица економске биједе: људи посте због сиромаштва. Тиме се социјално тумачење свих људских односа преноси и на пост. Често се догађа да они који поричу пост као знак неслободе и као нешто непотребно, прихвате строге прописе вегетаријанства, а још више прописе дијете без обзира колико они стриктни били. Као оправдање за такву послушност љекару и прописима наводи се потреба здравља.
Оно што се у овој промјени односа према начину исхране превиђа јесте чињеница да је питање поста управо питање здравља, али постављено на један много комплекснији и садржајнији начин него што је то случај било код вегетаријанства, било код дијете. Једно је јасно: сва три начина уздржања од неке врсте хране постављају питање односа према исхрани, њеном начину и уопште значају за људски живот. Вјековно искуство свједочи да од начина и врсте исхране не само што зависи човјеков тјелесни раст и напредак и тјелесно здравље него и људско понашање. Хришћански пост, као хришћански однос према храни и њеној улози у обли- ковању људске личности, заснива се не само на том свељудском искуству него и на библијском и светоотачком опиту Цркве.
Пост као такав не узима у обзир само тјелесно здравље, него цјелосност људског бића, здравља, напретка и преображаја. Тако вегетаријанско поштовање светиње живота и дијетална брига о тјелесном здрављу представљају само један дио онога што садржи и ради чега је установљен пост.
Храна мијења философију живота
Однос према храни зависи од става који човјек има према себи и према смислу живота уопште. Став према животу и његовом смислу регулише однос према храни, као што храна и начин исхране мијењају философију живота.
Онај који сматра да је човјек „тијело и само тијело“, и у времену и у вјечности, бринуће се једино за своју тјелесност и искључиво за своје тјелесно одр- жавање и здравље. Код таквога све је подређено стицању хране и уживању у њој. Такав и кад се уздржава чини то искључиво тијела и његовог здравља ради.
Онај, пак, који вјерује да је човјек психофизичко биће, тј. биће устројено од душе и тијела, и који прихвата вјечни смисао човјеков, непролазност његове тјелесности и душевности (духовности), бринуће не само о његовању тјелесног здравља, него и о своме душевном и духовном здрављу, своме здравоумљу, посматрајући увијек и једно и друго – под видом вјечности и непролазности. Под истом призмом успоставиће и свој однос према храни и њеној употреби у свагдашњем животу.
Модерна медицина као и савремена психологија и психоанализа постале су, на темељу експерименталног познавања човјека, потпуно свјесне дубинског јединства, узајамности и међусобне зависности душевног и тјелесног у човјеку. Тјелесни живот и здравље зависе од душевног, душевни и духовни живот под великим су утицајем стања људског тијела. Многе тјелесне болести имају свој коријен у психи; душевни поремећаји су често проузроковани тјелесним манама и болестима. То што је модерна наука стекла, послије дугог лутања и трагања, често на путу заблуда и једностраности, Црква је то вјековима знала, указујући управо на пост као на моћно средство задобијања равнотеже душевног и тјелесног код човјека и постизања његовог цјеловитог здравља.
Какав значај сам Бог придаје храни види се по томе да је Његова прва заповијест у Рају била – заповијест о храни, тј. заповијест о неједењу са дрвета познања добра и зла. Ова заповијест Божја била је позив човјековој слободи на правилну употребу творевине (као хране), на успостављање правилног односа према љепоти свијета и према знању које се преко њега задобија. Гажење заповијести значи злоупотребу свијета и његових дарова, датих за „насладу и храну човјекову“. Отуда и дубинска промјена философије и схватања живота: обоготворење твари намјесто Творца, замјењивање пролазном храном – ријечи Божје (заповијести) која је живот и која даје живот човјеку, свијету и храни. Држање заповијести је значило – храњење Ријечју Божјом као Хљебом живота, који је Хљеб самога хљеба, Живот живота, Свјетлост свјетлости, Знање знања.
Пост управо жели да нас врати таквом изворном односу према храни, према творевини и према Богу. С обзиром на то да цио човјек учествује у злу, потребано је да цјелосно буде и у добру. Зло и злоупотреба се зачињу у срцу и у души, воља га прима и покреће а тијело претвара у дјело. То је унутрашња структура сваког људског гријеха, од оног Адамовог и Евиног до данас.
Зато је и прави пост, као повратак човјековој равнотежи и успостављању правилног односа према природи и Богу, пост и уздржање душе и тијела, он ангажује цијелога човјека. Уздржавање од одређених јела које није праћено уздржавањем од зла и недјела, од малог је или од никаквог значаја. Зато Црква у току овог четрдесетодневног поста позива вјерне: „Постимо се постом пријатним, благоугодним Господу. Истински пост је – отуђење од онога што је зло, уздржање језика, одбацивање гњева, ослобођење од похотљивости, оговарања, лажи и гажења заклетве.“ На другом мјесту у посним службама се каже изричито: „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно.“
Из књиге Митрополита Амфилохија ”Пост и молитва – повратак у Очев дом”
