Светом литургијом на остацима манастира Пречиста Крајинска у селу Острос код Бара, као и акцијом добровољног давања крви у организацији ДДДК „Свети Јован Владимир“, која је одржана у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира, завршени су овогодишњи Дани Светог Јована Владимира у Бару.
Литургију је служио протојереј Александар Орландић, а саслуживали су јереј Братољуб Радовић и ђакон Цвјетко Перић.
У својој бесједи о. Братољуб је позвао вјерне да заједно заблагодаре Богу што их је данас удостојио да буду ту гдје је боравио Свети Јован Владимир и његова благовјерна супруга Света Теодора Косара, да се напоје са Његовог Живоносног источника и из ове светиње.
„Ако бисмо се само причестили, мислим да не би имали довољно хвале да произнесемо Господу своме за такав један дар. Не би могли толико хвале да кажемо колико је пијеска морскога, за само то што нам даје своју пречесту Крв и своје пречисто Тијело. Али Господ по својој милости, као круну давања свога Тијела и Крви, Он нам кроз то даје и многе друге благодати. Једна од њих јесте и то што смо се данас сабрали овдје на овој древној светињи, да једни друге у лице погледамо и кроз једни друге, Бога нашега да видимо. Заиста, чудесан је Господ наш који нам даје сва ова добра и имамо зашто да му захвалимо.
И тај Господ наш је урадио, учинио и рекао нешто што свијет до Њега никада није познао. Нити је свијет могао да позна. Чули сте у Јеванђељу, да је Он урадио једну револуцију, која се никада не би десила да је Он нама није донио, нити би ми знали за то. У Старом завјету, прије Христа, знате ли како су људи решавали ствари? Око за око и зуб за зуб – враћали истом мјером. Кад нам неко учини лоше, онда смо и ми њему исто лоше чинили, тако је живио старозавјетни човјек до Христа. А наравно, кад нас неко воли и кад нам чини добро, онда смо му исто тако узвраћали добром и чинили му добро. Ето, тако је живио човјек до Христа. И то је, да кажемо, негдје нека нормала људскога живота. Неки кодекс човјеков. Али Господ нам даје нешто много узвишеније. Нешто што можда човjек не може сам да испуни, али уз Његову благодат и милост, мислим да може. А то је једна од Његових нових заповијести непозната човјеку, али сада откривена, а то је да љубимо непријатеље своје. Да се молимо за оне који нас прогоне и који нас мрзе. Да их благосиљамо. Чудесна заповијест Божија и Он напомиње, ако се она испуни, онда ћемо заиста бити синови Свевишењега.
Бићемо заиста по благодати синови Божији и богови по благодати. Зато ова заповијест није речена да би прешли преко ње, него да би је испунили. И заиста, треба се трудити тако да се она испуни док год имамо живота овдје на земљи. И знајте да ће се свако од нас доћи у прилику да живи као што је човјек живио прије Христа или да живи онако како нас је Господ позвао после Његове проповиједи.
Читао сам ових дана нешто што је мене било непознато. Наравно, то су вјероватно искусни оци Цркве знали, али ето, по промислу Божијем дошао сам до неког древног учења како су се Свети оци првих вјекова молили – прва четири вијека, док још није била у потпуности и у пуном смислу оформљена она најсветија молитва, Исусова молитва: Господе Исусе Христе, Сине Божије, помилуј ме. Интересантна ствар коју би можда и ми могли да наставимо, јер је то предање изгубљено. Али мислим да није изгубљено, зато што нам га Господ открива, а и ми треба мало да се пренемо, да то налазимо, да тражимо. Има толико дивних предања, а једно од њих јесте и ово. Свети оци првих вијекова, молитвеници су упражњавали, како се тамо наводи ријеч, мелети. Мелети, илити, пребирање по срцу и пребирање по уму. Видите, свако од нас, свакодневно, има разне помисли. Кад нас неко увриједи, онда долазимо у нашим помислима, у расправу са човјеком. Толико долазимо да почињемо да се свађамо у своме уму са човјеком који нас је нешто повриједио. Не само што се свађамо, него водимо разговоре који се нису никад ни десили у правом животу. То је, како кажу Свети оци, присуство палог анђела, који узима лик нашег брата са ким смо се посвађали. И онда се свађа са нама. И ми, тако свађајући се са њиме, у нашем срцу доносимо немир и гњев, а да не говоримо о другим свакодневним бригама које имамо. И то исто јесте мелети, пребирање тога мисаоног смећа, које нам долази у ум и у срце. И зато нас Свети оци уче да постоји мелети, пребирање по срцу, благословени мелети. И знате ли како су они пребирали по срцу? Сваки од њих је узимао неки стих из Псалтира, из псалама, или из Јеванђеља. И онда су Свети оци када чују то, јер тада нису сви имали Свето јеванђеље, него оно што чују у храму и на Литургији, носили кући и памтили. Тад није било књига, писало се на папирусу и на ко зна којим материјалима и није свако имао могућност да чита код своје куће, него оно што су чули у цркви, то су носили у срцу и памтили и по томе живјели.
И шта би ми могли? Да узмемо неки стих, запамтимо га добро, онај који нас такне у току Литургије, поготово за вријеме читања Светог јеванђеља. Мелети и узмемо тај стих на примјер: Господе благослови моје непријатеље, и молитвама њиховим помилуј мене грешнога. И стално, стално пребирати то у срцу своме. Док радимо, док кувамо, док шетамо, док смо у реду у банци… пребирајмо у своме срцу ријечи из Псалтира или Јеванђеља. Наравно, хвала Богу, нама је дата та могућност да имамо у пуној форми и ту благословену Исусову молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.
И на тај начин, вјерујте ми, браћо и сестре, не постоји тај човјек који вас може избацити из такта. Док год оно што у срцу пребирате, и у уму своме имате, то ће из вас исијавати. Ако се будемо бавили бригама, и ако се будемо бавили тим расправама мисаоним, онда очекујте да ће од нас да куља гњев који ће кад тад да изађе на видјело. Ваш стрес, вашу тугу и ваше борбе, можете да изнесете у овај свијет на два начина. Први начин jeсте да трпите, али без молитве и кад тад тај гњев ће из вас да искуља, и онда ће да направи заиста један велики вулкан који ће да потопи и да уништи све око вас. А други начин јесте да се молите и шта год да вам се деси, шта год да на вас наиђе, центрифуга молитве ће то добро да измеље и некако избаци невидљивом силом, присуством Божијим и Духом Светим. И неће бити у вама гњева, нити ће бити у вама туге, нити очајања, него мир, Христов мир.
Зато имамо та два пута. Да будемо заиста синови Божији и ћерке Божије, или да будемо синови овога вијека и свијета. А синови овога свијета и вијека живе по старому човјеку, а то је око за око и зуб за зуб. Воле своје ближње, а оне који им нешто поремете, њих одмах одбацују од себе.
Ми нисмо на то позвани. Наши потенцијали су много већи и узвишенији, и свако од нас има ту силу, само је треба потражити тзв. мелетијем, пребирањем по срцу и по уму, да избацујемо из нас те лоше помисли, а да прихватамо добре, тј. молитвене. Да свако од нас нађе неки стих који му одговара. Господе, избави ме од непријатеља мојих – то је био један од најважнијих стихова који су Свети оци упражњавали током првих вијекова. Избави ме од искушења и избави ме од непријатеља мојих, Господе. Помилуј ме Боже по великој милости својој.
Пребирајући стално то у своме уму, онда нећете имати непријатеља, него ћете у свакоме човјеку видјети заиста лице Божије и видјећете у свакоме потенцијал и ако је лош, да буде добар. А ако имате некога непријатеља међу најближим сродницима, нећете моћи да га промијенити тако што ћете га нападати, него ће он видјећи мир у вама, који ће долазити од Духа Светог и кроз молитву, и он ће морати да се мијења. Неће моћи да остане каменога срца према вама, а ни према другима, ако види у вама заиста једну благодатну бомбу Духа Светога, која је дошла у вас непрестаним пребирањем по срцу или Исусовом молитвом или неким другим стихом из Јеванђеља или Псалтира.
Дато нам је оружје, браћо и сестре, само га треба користити. И најбоље би било када би свако од нас имао и набавио неку бројаницу, барем ону око прста, ако смо већ у некој гужви, јер не би требали не превише пажње на себе да примамо, јер Господ каже: Затвори се у келију своју и тамо се помоли Богу у тајности, и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. То Господ мисли да нам ипак треба пет минута мира да се одвојимо од овога свијета и да се Богу посветимо. Али, како нас Свети оци уче, можемо и међу народ, можемо и у највећу гужву срце и ум свој Богу нашем да предамо. То је тежак пут и ако будемо тако радили, онда ће нас и гонити. Негдје се тада и одричемо свога живота, јер чули сте у другом Еванђељу ако будемо радили онако како нам Бог заповиједа, онда ће нас гонити, људи ће нас омрзнути. Јер ако су Господара нашега гонили, а пошто слуга није већ од господара свога, онда ће и нас гонити. И све ће нам то чинити због имена Христовога, баш тога имена које ми у срцу своје пребирамо и уму своме држимо. Због тога имена, ми ћемо бити гоњени.
И вјерујте ми, сваки онај човјек који нема у себе ни мрвицу љубави, он ће вам бити, како нам Свети оци говоре, сабрат на путу спасења. Јер Свети оци, поготово Свети владика Николај, нас уче да су наши непријатељи у ствари наши сурови пријатељи. Како? Тако што нас они Богу приводе. Сваки пут кад нас неко жалости коме ми прибјегавамо? Богу нашем. На кољена падамо, па кажемо: Господе, помози ми, нападају ме. Клеветају ме. Господе помози! Ми Му прибјегавамо и наше срце, и ум наш, и читаво биће Њему предајемо.
А некад пријатељи, наши најближи кад нас хвале, кад нас уздижу, у ствари нас одвајају од Бога. Јер онда почиње да ради наш его и наша гордост која нас самозадовољава, у смислу да мислимо да смо ми сами себе довољни, зато што смо толико добри, лијепи, јаки и да нам Бог не треба. А без Бога не можемо чинити ништа.
Зато, браћо и сестре, не куните своје непријатеље, него се Богу молите за њих, јер вас они приводе Христу. Али, дај Боже, да сваки који вас гони и прогони, видјећи у вама свијетлост молитве и причешћа и Светог јеванђеља, повјерује у Бога нашега, Господа нашега, Спаситеља нашег Исуса Христа, коме нека је слава са Оцем Његовим беспочетним и Духом Светим животворним у све вјекове. Захвалност и Пресветој Богородици, која нам је родила Спаса нашега.“
По завршетку Свете литургије освећени су славски дарови, које су у славу Божију и част Светог Јована Владимира принеле сестре монахиње из манастира Бешка на Скадарком језеру. Оне су, као и сваке године, приредиле и пригодно послужење и освјежење за наставак сабрања на овим древним манастирским остацима.
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
