Његово преосвештенство Владика диоклијски Пајсије служио је јуче, у недељу праштања, Свету архијерејску литургију у Храму Светог Симеона Миторочивог на Немањином граду, у подгоричкој Старој вароши, заједно са свештенством и вјерним народом, поводом манастирске славе ове свете обитељи. Преосвећеном владици саслуживали су протојереј Игор Балабан, архијерејски намјесник зетски, јереј Велимир Бугарин, старјешина Манастира Светог Симеона Мироточивог, и јерођакон Теофан Мухадиновић.
На крају Свете литургије, по благосиљању славског колача и кољива, Епископ Пајсије обратио се бесједом, подсјетивши да је цијела творевина, а самим тим и човјек, подложна трулежи и смрти, али да то није пут којим човјек треба да иде до краја живота. Поучио је да човјек треба да иде путем преображења, просвећења и освећења:
„То се може учинити само на један начин. Сам човјек се освећује и просвећује кроз Бога Христа, а онда цијела творевина се спасава и освећује кроз самога човјека.Тако и она мјеста која овдје на земљи сматрамо светим, нису света сама по себи, него их је човјек осветио. Они људи који су се удостојили да сами себе просвете, да живе и да засијају врлинским животом, они освећују и ону творевину на којој се налазе. Тако једно од најсветијих мјеста на земљи јесте свакако наш свети град Јерусалим. Град Господа нашег Исуса Христа којим су и прије доласка Христовог многи праведници, пророци старозавјетни ходили, али ипак осветио га је Господ наш Исус Христос. Због тога је свака стопа, сваки камен у њему свет и благословен.“
Међутим, нагласио је владика, није то једино мјесто свето на овој земљи већ се, као што се онај огањ из светога града разноси по цијелом свијету, тако и светост Божија се шири све више и више:
„Па, и овдје код нас ми имамо света мјеста, на којима су живјели свети људи и који су својим животом и својим врлинама осветили то мјесто. Тако и ово мјсто гдје се ми данас налазимо јесте свето мјесто које је родно мјесто Светог оца нашег Симеона, оца Светога Саве и родоначелника светородне лозе Немањића. Он је, управо тим својим светим животом, осветио и ово мјесто гдје ми данас осјећамо благодат и присуство његово и да осјећамо ту светост. Међутим, није довољно само говорити о светим људима, о светим мјестима, о њиховим врлинама и њиховим подвизима или се тога само сјећати, него сви ми, драга браћо и сестре, треба и сами себе таквима да учинимо. И ово вријеме у коме живимо и ово мјесто у коме боравимо и на којем се налазимо да бисмо и њега осветили. Томе нас учи и света Црква.“
Потом је Преосвећени Епископ диоклијски говорио о опраштању и истакао да оно може бити и лицемјерно, али и искрено.
„Можда некад ми и лицемјерно тражимо опроштај. Можда некада и много тога учинимо лицемјерно и неискрено. Међутим, има и некад када само то тако изгледа. Некад, сасвим искрено тражимо од некога опроштај, а опет послије га нечим увриједимо, па опет тражимо опроштај. Можда би неко ко то споља гледа, рекао да је и то лицемјерно. Међутим, не мора да значи. Некад се човјек бори са самим собом, па када тражи опроштај од брата свога, па опет погријеши, он схвата да је погријешио, па опет жели да се исправи. И управо то значи да човјек живи светим животом. Када, колико год пута да падне, да погријеши, опет жели да се исправи, али само ако има искрену жељу. То се разликује од онога када нешто чинимо само привидно, формално и лицемјерно“, казао је Његово преосвештенство Владика диоклијски Пајсије и закључио:
„Зато и ми, браћо и сестре, попут оца нашег Симеона, треба да искрено се покајемо за све оно што смо лоше учинили и да имамо јаку жељу да од сјутра свој живот поправимо онолико колико можемо и колико нам наше могућности дозвољавају – да молимо Бога да нам у томе помогне, да нас исправи и да нам укаже на оне грешке које можда и не видимо и нисмо их још увијек спознали. Док год тако живимо нема мјеста ни за тугу, ни за очајање. Док год имамо времена да се покајемо, треба нада да нас веже да ћемо, сваким тренутком, сваким даном, ако Бог да бити бољи и тако се удостојити вјечнога живота. Нека је срећна слава ове свете обитељи, овога светога храма и нека је срећан почетак Великог часног поста. Да нас Бог удостоји да дочекамо велико и славно васкрсење. Амин!“
Лана Остојић/Лазар Шћекић
