Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена у Цетињском манастиру на вечерњој служби у Недељу праштања 2017. године
Као што си се по милости својој смиловао и на другу блудницу која плакаше и сузама ноге Твоје омиваше и косом својом отираше, тако и овим слугама Твојим подај обилне и топле сузе у њиховом истинском покајању. Јер си сам рекао, благи Господе: Не требају здрави љекара него болесни, и дошао си не да спасеш спасене, него оне који гину. Стога, Господе Исусе Христе, Боже наш, дај овим слугама Твојим да беспрекорно заврше овај почети Свети пост, да у њему извршују заповијести Твоје, да у молитвама буду ревносни, да помоћу свих врлина угађају Теби у све дане живота свога, да би се чисте савјести, неосуђено, причестили Твога божанскога Тијела и Твоје животворне Крви проливене за сав свијет. (Из молитве у почетку Свете четрдеснице – Велики требник)
Почињемо, часни оци, драга браћо и сестре, овaј велики Васкршњи пост, који је назван пучином коју треба препливати да бисмо, очишћени водом покајања, дочекали да се сретнемо са живим Господом у Светој тајни причешћа и да прославимо Његово славно Васкрсење.
Пјевали смо и оне ријечи: „Не одврати лица Tвога од мене, јер сам тужан“ – не одврати лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене. Лице Божије је оно што нас грије кроз свеукупну Божију творевину, кроз њену доброту и њену љепоту. Лице Божије је уписано у људску природу, јер смо ми створени по лику и по подобију Божијем. Пуноћа лица Божијега је најављена од Светих пророка Божијих, а јавила нам се, и открила и подарила рођењем Иконе Божије, другога лица Пресвете Тројице, Лика Његовога вјечнога – Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Он нам је открио себе, а кроз себе нам открио и Бога Оца и подарио нам Духа Светога. Открио нам тајну Бога као Бога љубави, као вјечну и непролазну Љубав; као Онога који је из љубави створио свеукупну творевину; као Онога који из љубави промишља о свеукупној творевини, и у том промислу нам непрекидно дарује своје дарове, и непрекидно нам као пуноћу тих дарова дарује Себе самога, свој лик, своју доброту, свој вјечни и непролазни живот. Зато се и молимо да не окрене лице своје од нас, да нас погледа својим божанским очима. Да нам подари чисто срце да бисмо могли да видимо лице Његово свето. Да нам подари тајну покајања, јер је и самога Господа, кад је изашао на проповијед, прва ријеч била: „Покајте се јер се приближило Царство небеско“.
Царство небеско је Дух Свети, којим дише све што дише и живи све што живи, којег је Господ и послао да нас уведе у сваку истину, и којим је обдарио Цркву своју на Духовдан. Царство небеско је у Духу Светом животворном, а да бисмо се удостојили лица Божијега и Духа Његовога Светога потребни су покајање, преумљење, промјена ума и срца, непрекидни труд над својом душом, над својим бићем и припремање наше. И кад хоћемо да посјетимо некога значајног, ми се припремамо и облачимо најбоље своје рухо. А има ли значајнијега са којим треба да се сретнемо од самога Господа? Зато је неопходно да непрекидно припремамо хаљине
душе своје и срца свога, да чистимо све што нас одводи од љубави Божије и што нас одводи од љубави према ближњима нашим. И да онда тим очишћењем и покајањем приступимо лицу Божијем. Па се молимо и Пресветој Богородици: „Покајанија двери отверзи нам, благословенаја Богородице“; молимо се Пресветој Дјеви да нам отвори двери покајања својом материнском љубављу, да бисмо могли да приступимо живоме и самоме Господу.
Почињемо дакле овај пост са овим молитвама, а почињемо га и са оном дивном, чудесном молитвом, коју непрекидно понављамо током Светог поста – молитвом Светога Јефрема Сирина, у којој је садржан сав људски труд и подвиг, и сав истински начин човјековог живљења овдје на земљи:
Господе и Владико живота мога – исповједамо Њега као Господа свога и Владику живота нашега, духа чамотиње, лењости, властољубља и празнословља немој ми дати. Чамотиња и лењост су оно што највише трује човјека и његов живот, и по савременим психијатрима то је основна болест савременог човјека. Рецимо Франкл, чувени психијатар из Беча, схватио је и увидио колико је та тзв. тугомора, сад се то назива депресијом, затровала људе. Та тугомора се јавља управо из разлога што човјек негдје у дубинама свога бића нема истинске и праве радости, а те радости нема све дотле докле човјек не повјерује у Живога Бога, и докле ту вјеру не обогати својим дјелима и својим трудом и духом свога покајања. Докле не побиједи чамотињу, докле не побиједи маловјерје, сујевјерје и сваку лажну идеологију која га трује, и докле не побиједи похот очију, похот тијела и гордост живота, који су коријен човјековога богоотуђења. Ослобођење од њих, управо путем покајања, јесте повратак ономе што називају Свети оци радостворна туга. Туга је у природи људској. Али, постоји туга која убија, која рађа смрт-тугомора којом је затрован савремени обезбожени свијет, а постоји и радостворна туга – туга по Богу, туга по Христу, туга по спасењу, туга за живим ликом Живога Бога.
Молимо се потом да нам не да опаког духа властољубља, духа гордости, а онда ни духа празнословља – испразног људског живота. Јер, није случајно речено да ћемо дати одговор на Страшном суду за сваку празну ријеч, за сваку празну мисао. И мисао и ријеч и све што је у човјеку створено је не да остане празно, него да се испуни.
Све зависи од тога чиме ћемо испунити и своје срце и свој ум и своју душу; од тога зависи човјеков живот.
Стога после ове прве и основне молбе, изговарамо и онај други дио ове молитве: Духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари ми. Цјеломудреност је здравоумље. То је цјеловитост човјекова, јединство његове душе и тијела, обједињеност, онако како их је Бог створио јединствено. Тако човјек ни срце, ни ум, ни душу, ни тијело не смије да препушта испразноме, празноме, греховноме, богоотуђујућем, него треба да здравоумно сабере себе и да крене путем не гордости, не надмености, него путем цјеломудрености, смиренумља и трпљења. Из истинског смиреноумља се рађа истинско трпљење. У Јеванђељу се не каже: „ко претрпи“, него: „ко претпи до краја“. То је трпљење истинско, па га и називамо дуготрпљењем. То је Христово трпљење: „Слава долготерпљењију Твојему, Господи“. Он је претрпио шибање, страдање и мучење, и распеће и смрт је претрпио, оставши вјеран Оцу своме и послушан до смрти на Крсту. Е то трпљење је оно за које се ми молимо. Само из тог и таквог трпљења, таквог смиреноумља и здравоумља и такве цјеломудрености рађа се права и истинска, несебична љубав. Љубав која не тражи своје, која се не горди, љубав која је христолика, која је боголика, љубав онаква какву је Бог показао преко Христа, Јединородног Сина свог према овоме свијету и призвао је и нас на ту и такву љубав, да се њоме испунимо.
Оно што је веома битно и што је суштинско у Светом јеванђељу, па онда и у овој молитви исказаној у потпуности у духу Јеванђеља, јесте молба: Да, Господе Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем ближњега свога. Ту смо најслабији – сви колико нас има непрекидно осуђујемо, судимо другима. Што је човјек мање свјестан самога себе и својих слабости и својих немоћи, своје несавршености, своје огреховљености, своје духовне помрачености, то је спремнији да види ту помраченост и гријехе код других људи. Што је човјек свјеснији себе самог, то је све удаљенији од осуде других. „Не судите да вам се не суди“, „Којом мјером мјерите, том ће вам се и мјерити“ – све је то оно на шта нас позива Црква Божија у цијелом нашем хришћанском животу, а посебно нас на то подстиче управо у овом великом и светом посту, на те и такве врлине, на тај и такав труд који је закрштен управо духом покајања, духом непрекидног труда на промјени, и непрекидног служења, свим умом, срцем и душом својом, живоме Господу. Као што кажемо у оној јектенији на Литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“.
То је смисао овога Великога поста, и нека нас Господ удостоји да постимо и тјелесно, а да постимо и духовно, уздржањем, да би нас заиста лице Божије обасјало; да бисмо заиста постали од дјеце мрака дјеца свјетлости. На то смо призвани ми хришћани, да би се свјетлила свјетлост лица нашега пред људима, да би људи, гледајући наша добра дјела и свјетлост која сија из нас, прослављали Оца нашега који је на небесима, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.
Простите!
Бог да прости!
Светигора бр. 269.
