У Цркви Свете Петке у Лапљем Селу служен је парастос за 12 погинулих у бомбашком нападу пре 25 година на аутобус Ниш експреса у селу Ливадице код Подујева. Потом је служен помен једној од убијених – мештанки Мирјани Драговић.
Једна од преживелих, тада тешко повређена Јелена Драговић, изгубила је млађу сестру Мирјану. Она и њена породица већ 25 година чекају истину и правду.
„Не живимо ми у некој илузији, ни као породица, чини ми се, ни Срби са Косова, да ће нешто овде да се промени. Не верујемо ми у њихову савест, нити у то да ће нека одговорност да ступи на снагу, па да ће они за све ове наше жртве да нађу кривце или да донесу правду. Али смо свих ових година, значи 25 година од тада, живели са надом да ће овде увек бити људи који ће моћи да их помену, који ће да упале свећу за њихову душу, да ће у овој Цркви Свете Петке у Лапљем Селу да се држи помен, јер нам је то једино што нам је, очигледно, остало“, каже Јелена.
Осврнувши се на оно што се дешава српском становништву на Косову, Јелена страхује да једног дана неће имати ко да страдалима упали свеће.
„Сада се, чини ми се, после 25 година, први пут будим са неким страхом да ће нас бити све мање и да су њихови притисци на наш народ овде све већи и да нам се оставља све мање простора за живот овде. И само ме плаши та чињеница да неће имати ко да упали свећу и да неће имати ко да одржи помен онима који су дали своје животе. И тога се тренутно највише плашим. Њихову правду не очекујем, али Божја је увек ту“, каже она.
У једном од аутобуса који су превозили путнике из Ниша до Грачанице тога дана била је и Гордана Ђорић. Каже да су и сећање и бол веома свежи упркос толиком протоку времена.
„Мислили смо да ће време учинити да се неке ствари забораве, да избледе, али, нажалост, после 25 година, довољно је само да затворим очи и јасне су ми слике тих догађаја и тог дана. Можда би било лакше да сам била толико повређена да сам била у несвести, да не видим сво оно зло које сам видела тог дана, али, нажалост, била сам свесна и видела сам сву нашу трагедију. Не могу да разумем да је неко био толико велико зло да постави тај експлозив и убије 12 недужних наших људи“, каже Гордана.
На бол додатно утиче и чињеница да починиоци овог напада нису кажњени. Једини осумњичени, Фљорим Ејупи, ослобођен је оптужби од стране Врховног суда.
„То је посебна прича, то је исто веома тешко. Али, с обзиром на то да видимо какве се све трагедије догађају, а да нико не одговара због тога, надамо се само у Бога да ће их стићи Божја казна, јер друго немамо. Исто тако, не треба да заборавимо. Морамо стално да причамо о томе“, каже Ђорићева.
Сећање на страдале Сунчицу Пејчић, Живану Токић, Слободана Стојановића, Мирјану Драговић, Небојшу, Снежану и Данила Цокића, те Вељка Стакића, Ненада Стојановића, Милинка Краговића, Лазара Милкића и Драгана Вукотића живи захваљујући Културно-просветној заједници, која сваке године позива на парастос.
Ратко Поповић, песник, подсећа да су тога дана расељени Срби долазили на обележавање Задушница. Тога дана се, каже, Косовом ширио мук.
„Душе страдалих су се овде окупиле, а ми са дужним поштовањем сваке године долазимо овде да им одамо почаст и да потражимо правду за њих. Ми ћемо се овде сваке године окупљати; док нас има, имаћемо обавезу и знамо да је ово место на којем можемо да им одамо почаст“, казао је Поповић.
После парастоса у цркви, парох Бојан Крстић служио је помен Мирјани Драговић, девојци која је погинула у експлозији која се догодила након активирања мине на магистралном путу у селу Ливадице код Подујева. На њеном гробу локални представници положили су цвеће.
Извор: Радио Гораждевац
