У Недјељу по Богојављењу, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици.
Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић и Никола Пејовић, јерођакон Гаврило, сабрат Цетињског манастира, као и ђакон Ведран Грмуша.
Након прочитаних зачала из Дјела апостолских и Светог Јеванђеља, многобројном сабраном народу обратио се Његово високопреосвештенство Митрополит Јоаникије.
У својој архипастирској бесједи Митрополит Јоаникије је посебно истакао библијску димензију гријеха као стања које човјека уводи у духовну таму и смрт, али и спасоносну улогу Христовог доласка у управо такве просторе и животе који пребивају у духовној тами и смрти. Митрополит је акцентовао да је Јеванђеље управо упућено онима који се налазе у сјени смрти, како би се на њима испунило древно пророштво о свјетлости божанској која обасјава свијет. Та свјетлост, како је нагласио, није само видљива и тварна, већ прије свега духовна – свјетлост истине, правде, љубави и богопознања.
,,Гријех се у Библији увијек изједначава са тамом и са смрћу. Ту се говори о духовној тами и о духовној смрти. Управо је Господ кренуо тим крајевима и тим људима који сједе у сјенци и у тами смрти, да их просвети својим Јеванђељем, да се испуни древно пророштво, да ће тамо засијати свјетлост велика и да ће ти људи бити највише обасјани Божијом сјетлошћу. Свјетлошћу Божије истине и правде и љубави Божије, јер постоји свјетлост ова коју видимо од Сунца небескога, али постоји и светост знања, светост Богопознања, светост истине, светост правде“.
Говорећи о месијанском значењу Христове личности, Митрополит Јоаникије је указао да Свето Писмо Христа назива „Сунцем правде“, јер како се у Откровењу апостола и јеванђелисте Јована Богослова наводи, доћи ће нова стварност у којој престаје смјена дана и ноћи. Тај нови, вјечни безвечерњи дан јесте дан Христове свјетлости, који преображава човјека и свијет.
Подсјећајући на догађаје откривења божанске свјетлости, нагласио је да се управо та неприступна, животворна свјетлост Христова прославља у богослужењима празника Богојављења, као свјетлост која просвећује ум и срце сваког човјека:
,,Није то случајно, што се говорило о Месији да ће Он засијати овоме свијету као сунце правде. У Откривењу се говори да смјењивања дана и ноћи више неће бити, него ће тај нови дан који долази бити дан новога сунца правде, вјечни и незалазни дан и да ће свјетлост бити Христос. Он јесте заиста свјетло што је показао и на ријеци Јордану, када се у току молитве, а то су видјели његова тројица ученика, преобразио и из његовог лица кроз његово људско тијело, кроз његову људску природу, засијала је Божанска неприступна свијетлост. Свјетлост коју управо прослављамо и о којој се много пјева у овим богојављенским службама, да је Христос неприступна Божанска животворна свијетлост која посвјетљује и људске умове и људска срца“.
У наставку је Митрополит Јоаникије направио дубоку паралелу између тварне и духовне стварности, указујући на то да као што земаљско сунце оживљава читаву природу, тако и Христова свјетлост оживљава људску душу.
,,Свјетлост Христова укоријењује у нама сјетлост Божије истине, али то је живоносна свјетлост, као што ово земаљско сунце, када грије планине и долине и ливаде, све оживљава и ниједан цвијет не може да замирише и да се развије без свјетлости божанскога сунца небескога, овога тварнога. Тако ни душе људске, не могу да се отворе и да се развију и да замиришу божанским миомиром док их не обасја свјетлост Христова, божанска свјетлост, свјетлост која истовремено је и знање и љубав и истина и правда и живот и радост и све остало за чиме чезне боголика људска душа“.
На крају Митрополит Јоаникије указао је на јединственост Христове жртвене љубави, која превазилази сва људска мјерила. Навео је да Христос није само пријатељ свакој души људској, већ Спаситељ и Творац свега створеног, који је из љубави према човјеку примио људску природу. Својим страдањем, смрћу и васкрсењем, Он је ушао у најдубљу таму људског постојања да би је разорио и човјеку отворио пут ка свјетлости вјечнога живота, дарујући побједу над гријехом и смрћу.
,,Он је тај са ким се не може упоредити нико на овоме свијету. Сви наши пријатељи који нам могу нешто учинити добро, они су од данас до сјутра, а Он је Спаситељ свијета, не само Спаситељ свијета, него творац неба и земље који је дошао у овај свијет из љубави, а то је необјашњиво. Земаљска љубав није потпуно објашњива, а камоли божанска. Бог је из љубави Божанске према човјеку примио људску природу и постао као један од нас, да уђе у таму нашега живота, таму наше отуђености, таму наших гријеха и да нас отуда изведе на свијетлост својега дана. То је потврдио својим крстом, својом смрћу на крсту, својим погребењем, Он је ушао у таму да разори врата ада и да отуда ослободи људске душе и да нам дарује побједу над смрћу, над тамом, над сваким гријехом, да нас изведе на свијетлост својега вјечнога дана и да нам дарује радост својега вјечнога живота“ – поручио је на крају свог архипастирског празничног слова Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
