У недјељу 28. по Педесетници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света литургија којом је предстојао протојереј Никола Пејовић, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојереја Миладина Кнежевића и Игора Балабана.
Сабранима у овоме светоме храму обратио се началствујући протојереј Никола Пејовић који се осврнуо на јеванђелско зачало које говори о Господару који је припремио гозбу и послао слуге да позову госте. Сви позвани су дали изговоре да не могу да дођу – један је купио њиву, други је морао да чува волове, а трећи се тек оженио. Господар се разгнијевио због њихове тврдоће срца и затворености па је упутио своје слуге да умјесто тога позову сиромашне, слијепе, хроме и болесне са улица како би његова трпеза била пуна. Парабола се завршава поруком: Јер је много званих, а мало избраних (Мат. 8:11), која је, како је објаснио о. Никола, првобитно била упућена Јеврејима онога времена, Божијем изабраном народу, који нису успјели да препознају Сина Божијег. Он истиче како вјера може бити злоупотријебљена и изопачена када се уђе у коридоре гордости због неког тзв. повлаштеног статуса, но, како прота Никола даље наглашава, потребно је смирити се и сагледати себе из перспективе вјечности.
„Ова јеванђелска прича, као и свака друга, није само везана за то вријеме и није само поука ондашњим Јеврејима и ондашњем изабраном народу, него је поука и порука свима нама, јер сваки онај који је крштен у име Оца и Сина и Светога Духа, он припада изабраном народу Божијем, јер је Господ рекао нећемо се више молити ни на овој, ни на оној гори, него ћемо се Господу молити у духу и у истини. Сви они који кроз крштење исповједају ту вјеру у једнога Бога у три лица јављенога, они припадају изабраном Божијем народу“, подсјетио је прота.
Тумачећи ову параболу у контексту савремених хришћана, наглашавајући да су сви крштени који исповиједају вјеру у Свету Тројицу, Бога живога, сада дио Божијег изабраног народа, о. Никола је критиковао идеју индивидуализма у исповједању вјере, која заправо не задире у истинску заједницу између Бога и човјека. У овом индивидуализму могу се чути тврдње да због „личног односа с Богом,“ нису потребни Црква, свештенство, нити богослужење. Иако је важност личног односа с Богом евидентна, о. Никола посебно истиче да заједничарње у Литургији и Светој тајни причешћа и окупљање око Часне трпезе, на којој се совршава Тајна, заправо симболизује гозбу из ове јеванђелске параболе.
Позив из јеванђељске приче, како је појаснио, представља позив на заједничарење за Часном трпезом (у Евхаристији – Литургији), не своди се у раван индивидуалне побожности, и гости нису били позвани због тога што су били гладни, већ да учествују за Трпезом која пружа Хљеб вјечнога живота.
„Господ хоће да узму учешћа у тој трпези у којој се даје Хљеб вјечнога живота. И зато је вријеме, поста и молитве, али и сваки пут кад служимо Свету литургију позив да учествујемо у тој заједничкој трпези. Свака недјељна звона, она нас позивају. Кад год чујете звоно недјељом или празником, сјетите се ове јеванђелске приче. Јер то звоно је управо Господњи позив преко слугу својих: Дођите, јер приготовљена је и припремљена трпеза! Ту трпезу смо и ми данас уз Божију помоћ, приготовили и припремили и са страхом Божијим и са вјером, са љубављу, са покајањем, са праштањем, са постом и са молитвом, припремили да од те трпезе кушамо“, поручио је протојереј Никола Пејовић.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
