На недељни дан када наша света Црква прославља Свeтог пророка Наума и Светог Филарета Милостивог, служена је Света литурија у подгоричком Храму Великомученика Ђорђа.
Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, старјешина храма, уз саслужење протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја Јована Радовића и ђакона Луке Павићевића, док је молитвено учествовао прота Милун Фемић.
За пјевницом на литургијске возгласе одговарали су појци Школе појања Свети Ђорђе овог древног храма.
Након прочитаног јеванђелског зачала словом поуке сабранима обратио се началствујући свештенослужитељ, о. Мирчета Шљиванчанин :
,, Чули смо данас једну причу из Светог Јеванђеља коју нам доноси јеванђелист Лука, а која нас наново увјерава у милост Божју и изнова нам објашњава какав је Бог наш, али и какви бисмо ми требали да будемо. Чули смо да је Господ, учећи у синагоги, видио једну жену која је осамнаест година била згрчена, савијена и болесна, и да ју је исцијелио: рекао јој је да се усправи и да буде здрава, да је ослобођена своје немоћи.
Шта нам ово говори и на шта нас ово поучава? Да Господ, браћо и сестре, види свакога од нас; да Му нико од нас није непознат; да Му ничија мука није непозната; и да нема никога кога Господ не жели да спасе и кога не жели да усправи, да му дарује достојанство које, по вољи Божјој, припада човјеку и да му подари оно што је за њега најбоље.
Дакле, то нам ове прве ријечи овог одломка говоре: да Господу ничија мука није непозната и да Он жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Али шта нас ово опомиње? Да ли ми видимо муку другога? Да ли смо способни да отворимо своје очи толико да видимо шта је потребно ономе који стоји поред нас, кога срећемо и са ким живимо?
Сви бисмо ми требали од Бога да учимо. Господ Исус Христос дошао је на овај свијет да нас научи како треба да живимо. А ми идемо у сусрет празнику Његовог рођења. Дакле, и сам празник и сама припрема за њега опомињу нас да се угледамо на Господа Исуса Христа. Данашње Јеванђеље нам то и говори: да обратимо пажњу на онога поред нас, шта му је потребно и можемо ли му пружити утјеху и помоћ.
Али, у данашњем Јеванђељу није само проблем имала ова згрчена и болесна жена. Видимо и другога човјека који је био у још већем проблему – старјешину синагоге. Чули смо да је, када је Господ у суботу исцијелио ову намучену жену, старјешина синагоге, умјесто да заблагодари Богу на тако великом дару – да је неко послије осамнаест година болести оздравио – рекао народу да има шест дана у које треба радити и лијечити се, а не у суботу.
Шта овдје видимо? Заповијест да се суботом не ради била је дата још од стварања свијета – да се седми дан посвети Богу. Тога су се држали и Јевреји прије доласка Христовог. Али шта се овдје догодило? Видимо како форма може да замијени суштину, како правила могу да постану идол и да заслијепе човјека да не види суштину живота.
Господ на другом мјесту каже: „Није човјек ради суботе, него је субота ради човјека.“ Све што нам је Бог дао и заповиједио, дао је ради нашег спасења и ради нашег истинског добра. А Христос је поступао тако да је љубав била врховни закон – изнад свих правила. У томе и ми треба да се учимо од нашег Господа.
Не значи то да не треба да држимо правила и заповијести, већ да нас она треба да воде ка суштини, ка већем и важнијем – ка љубави. Правила треба да нам помогну да будемо бољи, а не да нам постану бог, испред Бога и испред човјека. У такво стање је дошао старјешина синагоге.
Зато му Исус каже: „Не одрешује ли сваки од вас у суботу свога вола или магарца и води да га напоји? А ову кћер Авраамову, коју сатана свеза осамнаест година, не треба ли ослободити у дан суботњи?“ На те ријечи старјешина није имао шта да одговори.
Ово вријеме поста, као и читав наш хришћански живот, позив је да идемо за оним што је суштинско, а то је љубав. Често и ми, хришћани, упадамо у исту замку као старјешина синагоге, а да тога нисмо ни свјесни. На примјер, кажемо: данас је светац, црвено слово, не могу да помогнем комшији коме је помоћ неопходна. А шта је истинско светковање? Јесте прослављање Бога и светих, али и показивање љубави према ближњима.
Или, рецимо, стојимо у реду. Ми смо дошли први, а иза нас је старији, болестан и немоћан човјек. Закон нам даје право да останемо први, али закон љубави нас позива да болесног и немоћног ставимо испред себе.
Ето колико је важно да се непрестано удубљујемо у тајну вјере и у тајну Христову – тајну љубави-да она нас дотакне и да идемо Његовим путем. То нас данашње Јеванђеље опомиње: да форма не може бити испред суштине.
Пост, правила и уздржање су потребни, али су само почетак. Суштина је да живимо онако како нас Бог учи – да то показујемо свакодневно у односу према Богу и према ближњима. Да погледамо, као што Господ гледа, шта је с нашим ближњим и можемо ли му помоћи.
Не требају нам велика богатства ни високи положаји да бисмо некога утјешили. Понекад је довољна лијепа ријеч, пажња и саосјећање. Колико је људи оптерећених болешћу, породичним проблемима, немаштином и разним зависностима… Зато се потрудимо да бар једном дневно некоме учинимо живот лакшим и љепшим, и тако покажемо да живимо онако како нас учи наш Господ и како нас позива данашње Јеванђеље. Нека тако буде!“ – поручио је началствујући свештенослужитељ, прота Шљиванчанин.
Потом су сви они који посте Божићни пост, приступили Светој тајни причешћа, тијела и крви Господње.
Заједничарење свештенослужитеља и парохијана настављено је у Светогеоријевском дому.
Након тога одржан је годишњи састанак представница Кола српских сестара на нивоу МЦП, којим је председавала, председница Драгица Спајић.
За полазнике Школе вјеронауке Свети Ђорђе, коју води протиница Надица Радовић, као и Школе Свети Наум Охридски, под вођством протинице Душке Станишић, одржан је час.
Елза Бибић
Фото/Видео: Дарко Радуновић
