На програму 9. фестивала Ћирилицом вечерас, 12. септембра, на Тргу испод Цитаделе у 20 часова, биће уприличена свечана додјела повеље Свети Стефан Штиљановић. Овогодишњи лауреат је академик, проф. др Јован Делић, а то је одлучио жири у саставу: Мила Баљевић, члан, др Радоје Фемић, члан и Радомир Уљаревић, предсједник жирија. Награда се академику Делићу додјељује за дугогодишњи рад и допринос његовању ћириличног писма. У случају временских непогода, додјела Повеље биће уприличена у Модерној галерији Јово Ивановић у Старом граду.
Јован Делић је рођен 4. октобра 1949. године у селу Борковићи у Пиви (Црна Гора). Основну школу је учио по пивским селима (Борковићи, Горанско, Плужине, Миљковац), а гимназију у Никшићу. Дипломирао је 1971. године на Одсеку за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду, гдје је и магистрирао (1979) и докторирао (1996). Од децембра 1972. радио је на Филозофском факултету у Новом Саду, на Институту за југословенске књижевности и општу књижевност (сада Одсек за српску књижевност и језик). Од 1. октобра 1986. до 30. септембра 1991. био је лектор за српскохрватски језик на Семинару за словенску филологију Универзитета „Георг Аугуст” у Гетингену. Од 1. јула 1998. професор је савремене српске књижевности на Филолошком факултету у Београду. Предавао је кратко теорију књижевности на Филозофском факултету у Петрињи, а преко двадесет година савремену српску књижевност, општу књижевност, историју романа и руску књижевност ХХ вијека на Филозофском факултету на Палама. На Филолошко- уметничком факултету у Крагујевцу предавао је савремену српску књижевност док није формирао наставно- научно наслеђе. Два семестра је предавао методологију науке о књижевности на Филозофском факултету у Никшићу, а четири исти предмет на Филозофском факултету у Бањој Луци на постдипломским и докторским студијама.
Професор Новица Петковић је ангажовао Делића на свом пројекту Поетика српске књижевности XX века на Институту за књижевност и уметност у Београду од 1998. године, а од 2005. повјерио му је руковођење пројектом. Као члан Петковићевог тима и руководилац пројекта (2005—2015) учествовао је у раду и организацији преко двадесет научних скупова, а као сарадник и уредник у двадесет шест научних зборника о поетици српских пјесника ХХ вијека.
Од 1969. године објављује у публикацијама Матице српске, чији је редовни члан. Од 2000. године главни је уредник Зборника Матице српске за књижевност и језик, а тренутно је потпредсједник Матице српске.
Учествовао је у организацији и раду научних скупова у Матици српској о Александру Тишми, Јовану Дучићу, Ђорђу Натошевићу, 80 година погрома у Великој рацији, о Васку Попи, о Летопису Матице српске (поводом 200 година), о Десанки Максимовић, Растку Петровићу.
У САНУ је учествовао у раду научних скупова о Вуку Караџићу, Јовану Скерлићу, Јанку Веселиновићу, Иви Андрићу, Скендеру Куленовићу, Јовану Ђорђевићу, Јовану Дучићу и Добрици Ћосићу, и у изради споменица Бориславу Пекићу, Ивану В. Лалићу, Слободану Селенићу и Данилу Кишу, као и у раду више научних округлих столова.
У оквиру манифестације „Дучићеве вечери поезије” у Требињу и „Пјесничка ријеч на извору Пиве” у Плужинама организовао је преко двадесет научних скупова и уредио толико зборника о најистакнутијим српским пјесницима. У оквиру Ћоровићевих књижевних сусрета у Билећи организовао је и водио преко двадесет књижевно- критичких скупова о савременим српским писцима. У оквиру сусрета „Српска проза данас” у Трстенику објавио је више радова у зборницима о српској савременој прози.
Као професор по позиву, држао је предавања на славистичким катедрама у Хамбургу, Берлину, Манхајму, Јени, Хајделбергу, Франкфурту, Грајфсвалду, Мајнцу, Вирцбургу, Халеу и Сегедину. Од 1969. године, када је почео да објављује, публиковао је преко хиљаду библиографских јединица у страним и домаћим часописима. Радови су му објављивани на њемачком, француском, руском и украјинском језику.
Објавио је књиге: Критичареви парадокси, Матица српска, Нови Сад, 1980; Српски надреализам и роман, Српска књижевна задруга, Београд, 1980; Pjesnik „patetike uma”: (о pjesništvu Pavla Popovića), Dnevnik, Novi Sad, 1983; Традиција и Вук Стеф. Караџић, БИГЗ, Београд, 1990; Hazarska prizma: tumačenje proze Milorada Pavića, Prosveta — Dosije — Oktoih — Dečje novine, Beograd — Titograd — Gornji Milanovac, 1991; Књижевни погледи Данила Киша: ка поетици Кишове прозе, Просвета, Београд, 1995, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 2004; Кроз прозу Данила Киша: ка поетици Кишове прозе II, БИГЗ, Београд, 1997; Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 2004; О поезији и поетици српске модерне, Завод за уџбенике, Београд, 2008; Иван В. Лалић и њемачка лирика, Српска књижевна задруга, Институг за књижевност и уметност, Филозофски факултет, Београд — Источно Сарајево, 2011; Иво Андрић — мост и жртва, Православна реч, Нови Сад, 2011, Милутин Бојић пјесник модерне и вјесник авангарде. О поезији и поетици Милутина Бојића, Андрићев институт, Андрићград — Вишеград, 2020. и 2023. године, Сажета поетика сажимања, Архипелаг, Београд, 2023; Ходочашћа уз Усправну земљу, Архипелаг, Београд, 2024.
Приредио је више запажених издања страних и српских писаца: Душана Васиљева, Хајнриха Хајнеа, Бранка Миљковића, Бранка Ћопића, Меше Селимовића, Иве Андрића, Матије Бећковића.
Два пута је награђиван „Бранковом наградом” Матице српске за есеј (радови о Тину Ујевићу и Александру Солжењицину). Добитник је награде „Милан Богдановић” за новинску књижевну критику, награде Друштва књижевника Војводине „Књига године” за Хазарску призму, награде „Вук Филиповић”, БИГЗ- ове награде, награде „Златна српска књижевност” из Фонда Александра Арнаутовића за изузетан допринос изучавању српске књижевности, награде „Ђорђе Јовановић”, награде „Шпиро Матијевић”, награде Матице српске „Младен Лесковац” за цјелокупан књижевно- научни рад, признања „Златни беочуг” за допринос култури Београда, повеље Удружења књижевника Србије „Симо Матавуљ”, Вукове награде.
За дописног члана САНУ изабран је 8. новембра 2018. године, a за редовног члана 7. новембра 2024.
Извор: Народна библиотека „Мирослав Лукетић“ Будва.
