На данашњи дан, пре тачно 27 година, почео је талас отмица и убистава Срба и Рома у општини Ораховац. У присуству чланова породица, пријатеља, представника институција и удружења, данас је, код споменика са 84 имена, служен парастос мученички пострадалима у периоду од 1998. до 2000. године, преноси Радио Гораждевац.
Парастос су служили парох великохочански Вуксан Костић, парох ораховачки Милан Станојевић и отац Кирило из манастира Дечани. У Великој Хочи се и ове године сабрало више десетина људи који памте и подсећају – да злочини не би били заборављени.
Како извештава Радио Гораждевац, посебан тренутак скупа била је „Заветна песма“ наставнице српског језика из Ораховца, Оливере Радић, коју је говорила тихо, али потресно, пред свима окупљенима.
Обраћајући се у име свих страдалих, Радић је рекла: „Ја сам душа која тражи да ме поштујете и да ме се сећате. Која тражи да памтите то што су ми учинили.”
Додала је да је сваки од тих 84 имена и више од броја – прича, живот, завет.
„Ја сам звоно са звонаре у Брњачи и ветар у листу заветног храста у Браточини и у звуку локомотиве у Ораховцу. И молим вас – будите ту, да ходам са вама по овој земљи за коју сам дисао до задњег даха.”
У име Канцеларије за Косово и Метохију, Игор Поповић рекао је да су „пострадали зато што нису желели да напусте своје домове, и зато што су били Срби“. „Ово страдање је жива рана која дан-данас боли и не пролази. Као да покушавате да држите говор на Голготи,” казао је Поповић. Говорећи о одговорности и неправди, рекао је: „Наша браћа пострадала су зато што терористи ОВК нису желели Србе на овим просторима, а њиховом отмицом и погубљењем хтели су да застраше остале да напусте овај крај.”
У свом обраћању, Александар Мицић, председник Привременог органа Општине Ораховац, истакао је да Хоча и Ораховац нису само места страдања, већ и живота и обнове. „Сабрали смо се не да говоримо пуно, већ да тихо и молитвено кажемо: нисмо вас заборавили. Нити ћемо. Имена ових људи уклесана су у камен, али пре свега – у наша срца,” рекао је Мицић. Додао је да је дужност свих да остану достојни. „Наша је дужност да истрајемо, да говоримо језиком мира, али јасно, гласно и са достојанством. Наши мртви нас гледају, а наша деца нас прате.”
Весна Бошковић, руководилац Групе за нестала лица у Комесаријату за избеглице и миграције, говорила је о болу породица које још увек чекају правду и истину. „Отварају се ране које никада неће зарасти докле год будемо имали снаге да се сећамо. Не можемо изневерити њихова страдања,” рекла је Бошковић. Посебно је указала на политичке опструкције у решавању случајева несталих. „Жртва сваког појединца нас обавезује да им вратимо једино што им је после живота остало – вечни мир.”
Негован Маврић, из Удружења породица киднапованих и убијених, подсетио је на сваку жртву именом и презименом, и поручио да заборав не долази у обзир. „На овом споменику још увек фали 30 имена – а ми нећемо да одустанемо,” рекао је Маврић. Говорећи о сопственом искуству, додао је: „Можда би неко волео да ћутимо, али не смемо. Наши људи су овде киднаповани, убијени. Наши људи су овде око нас сахрањени. И ми само хоћемо да се ти људи врате својим породицама.”
Заветна песма – две строфе
У тренуцима молитвене тишине, док су породице прилазиле споменику са цвећем и свећама, Оливера Радић је говорила: „Ја сам чувао винограде у Петкопољу тога лета и орао дедину њиву. Ја сам са знојем жњео жито са кумовима који су то престали бити”.
И на крају песме, порука која је сабрала бол и наду у једно: „Ја данас имам само душу. Ја сам сада дах на душановој фресци у Цркви Светог Николе и сјај у очима на одсеченој глави Светог Јована Крститеља”.
Данас, из Велике Хоче, послата је порука – опроштај је могућ, али заборав не. Имена, лица и душе 84 страдалих, и свих осталих несталих, чувају се кроз молитву, реч и завет.
Извор/фото: Радио Гораждевац
