Видовданска бесједа проф. др Мила Ломпара „О косовском опредељењу и Црној Гори“ – Видовдан, 28. јун 2025. године, Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару
Видовданска бесједа проф. др Мила Ломпара: „О косовском опредељењу и Црној Гори“ – видео
Једно од чворних места српског културног обрасца, косовска традиција – зачета у позном средњем веку – преобликује светосавско наслеђе. Она га преноси у драматично осећање живота, које ће се, у историјском и културном смислу, понављати кроз таму турских векова, да се поново појави у околностима модерних времена. У саму косовску традицију спадају опредељење (завет), историја и мит. Средњовековна представа и народна песма изражавају два доминантна начина обликовања колективне свести српског народа у временима до новог века. Њихова два тона, састављена од више подтонова, међусобно се прожимају, у нечему се разилазе, обележавају форме у којима се сáмо косовско опредељења разлистава на различите начине, међусобно некад несагласне. Јер, творе их предања, приповести, представе, слике, иконе, антиминси. У новом веку настаје историјска традиција. Она обележава историографију, романтичарску и критичку, да допре до оскудних чињеница о Косовском боју: кроз шуму различитих слојева традиције које су обликовале његове последице. Косовска традиција је, дакле, разврстана у више смерова, јер прожима историјску и друштвену стварност, као и поетску и мисаону супстанцу наше културе.
Кнез Лазар је постепено и на разне начине ширио своју власт: тешње везе са Балшићима у Зети успостављене су око 1386, пошто се Лазарева кћи Јелена удала за Ђурђа II Страцимировића; вођен у сарадњи са босанским баном Твртком, рат против Николе Алтомановића окончан је успешно; победивши Радича Бранковића, господара Браничева, Лазар је 1379. године, присвојио његове области, па је у своју титулу унео и Подунавље; крајеви добијени или преузети од угарског краља, бивају – после 1382. године – потпуно уклопљени у границе српске државе. Кнез Лазар је постепено под својом влашћу ујединио просторе од Саве и Дунава на северу до Липљана и Новог Брда на југу, па је Лазарева земља – како су је касније и Турци називали – окупила територије кроз које су протицале три Мораве: моравска Србија је ступила на историјску позорницу. Окупивши највећим делом старе српске земље, које су већ стекле завидан степен привредног и друштвеног развоја, које су представљале географску, привредну и политичку целину још у доба Немањића, налазећи се мимо главних праваца турских освајања, у спорадичним и локалним сукобима са Угарском, држава кнеза Лазара – осмишљена превасходно као држава континуитета и традиционалности, у којој је Српска православна црква чувала вредности немањићког времена – била је не само добро организована и економски ојачана него се и развијала у релативном миру.
У деценији која је претходила Косовској бици, личност кнеза Лазара постајала је све запаженија: иако је до мученичке смрти носио само титулу кнеза, Лазар је – како је стицао нове поседе и увећавао своју моћ – преузимао владарска обележја епохе Немањића, па је понео владарско име Стефан, као што је то учинио и краљ Твртко I, почео је да користи и назив самодржац, да би на зиду његове задужбине – манастира Раванице – био осликан са свим одличјима владарског достојанства, како власт прима од Бога и како носи жезло у руци и круну на глави. У Угарској су само њега називали кнезом Краљевине Рашке, као што су га у круговима Цариградске патријаршије означавали као великог кнеза целе Србије: обраћали су му се како хиландарски калуђери тако и српски монаси из Јерусалима. Српска патријаршија је у њему видела законитог владара: нарочито после измирења са Васељенском (Цариградском) патријаршијом. Јер, васељенски патријарх је признао Српску патријаршију уз услов да се грчке црквене области убудуће не припајају српским: измирење је свечано проглашено 1375. године на гробу цара Душана у цркви Светих Архангела у Призрену.
Појединости о Косовској бици, која се одиграла на Видовдан 15. јуна 1389. године, остале су мало познате и недовољно поуздане. Испуњено трагичном симболиком, усмено народно памћење је – посредством црквене традиције – присвојило библијско начело о жртвовању због „царства небеског“ и уградило га у представу о косовском опредељењу. Премда значајан догађај европске историје, Косовска битка је остала сачувана у штурим и недореченим, каткад противречним, оновременим сведочанствима. Несигурни су извештаји о броју учесника. Француски савременик, Филип де Мезијер, оставио је податак о двадесет хиљада мртвих на обе стране. У једној фирентинској хроници, насталој почетком XV века, тврдило се да је султан Мурат I повео 140.000 ратника на Србију, док је кнез Лазар извео упола мање снаге, па је изгинуло чак 30.000 Срба и 70.000 Турака. Данашња сазнања су дошла до скромнијих процена: Мурат I није могао имати више од 30.000 ратника, док је кнез Лазар могао окупити између 15.000 и 20.000 војника. У његовој војсци била је већина српских великаша – Вук Бранковић, Стефан и Лазар Мусић – док је Твртко I послао војску коју је предводио прослављени војвода Влатко Вуковић. Каснији писци – нарочито турски – неосновано су преувеличавали снагу српске војске и набрајали разне народе који су приступили њеним редовима: Бугаре, Угре, Немце, Чехе, Влахе, Албанце. То није било тачно.
Султан Мурат I, повевши у пратњи двојице синова (Бајазита и Јакуба) велику војску, у којој је било и хришћанских вазала, избио је на Косово поље и сударио се са испреченом српском војском, на узвишици изнад Приштине, на месту које су Турци касније назвали Газиместан. Један од српских витезова, у потоњем народном предању именован као Милош Обилић, успео је да се пробије до султановог шатора: представивши се као пребег – према једном сведочанству – успео је да приђе султану и мачем га усмрти; у пратњи дванаесторице одважних племића – према другом сведочанству – разбио је султанову гарду, пресекао ланац повезаних камила и смртно ранио Мурата I. Вест о овом подвигу далеко је премашила границе Србије. Пометњу у турској војсци, чије је једно крило узмицало, пресекао је Бајазит, који је наредио да убију Јакуба како би себи сачувао престо – и наставио битку до краја. Српски кнез Лазар није узмицао: „Боље је нама у подвигу смрт него ли са стидом живот!“ Биле су то – наводно – његове речи које је записао патријарх Данило III. Заробљен, кнез Лазар је – по Бајазитовој заповести – убијен, као и браћа Мусићи, велики део војске и властеле. Вук Бранковић и Влатко Вуковић преживели су битку.
Упркос – у војном смислу – нерешеном исходу Косовске битке, хришћанска Европа примила је у почетку охрабрујуће вести. Твртко I јавио је да је српска војска имала сразмерно мале губитке, па је у писму Фиренци поново известио о српском успеху, примивши 20. октобра 1389, честитке за велику хришћанску победу. Знаменити византијски ретор, Димитрије Кидон, у свом писму прогнаном византијском цару Манојлу II Палеологу, јављао је о Косовској бици и султановој погибији, жалећи што и Византија не нападне Турке. Вести о турском поразу проистицале су из сазнања о султановој погибији, турском повлачењу с бојишта и престанку било каквих војних активности. Нагласак је стављан на те чињенице услед жеља хришћанских савременика да се стане на пут османској најезди.
Вест о Лазаревој погибији оставила је дубок утисак у Србији: култ светог кнеза – у чијој духовној подлози није тешко пронаћи трагове култа Стефана Дечанског – претварао се у култ светог мученика. То је проистицало из косовског опредељења које је црквено предање учинило живом и преносивом традицијом народне свести. Ослоњено на библијске мотиве, косовско опредељење налаже безусловно жртвовање у правцу „царства небеског“ уместо покорности туђину, покорности која омогућава краткотрајан продужетак земаљске власти. Најважнији српски учесник Косовске битке, после кнеза Лазара, Вук Бранковић постао је – преживевши битку – знатан српски великаш. Иако савременици не помињу ништа сумњиво у његовом држању током битке, сумњу распростире – почетком XVII века – дубровачки писац Мавро Орбин. У Краљевству Словена, он је писао о Вуковим тајним преговорима са султаном Муратом I и о његовој издаји кнеза Лазара са циљем да се дочепа веће власти. Могло би се претпоставити да је овај књижевни мотив продро у народно предање о „косовској издаји“. Ни касније Вуково понашање не иде у сусрет идеји о његовој издаји, иако је он постао политички противник синова кнеза Лазара. Само са становишта морала витешког друштва, Вук је издао свог господара већ самом чињеницом да није уз њега погинуо, па је српска народна епика – стапајући у себи средњовековно схватање витешке оданости – ту могла пронаћи основ за предање како о издаји Вука Бранковића тако и о косовској издаји као таквој.
Динамички потенцијал косовског опредељења, као језгра читаве традиције, постоји унутар Лазареве одлуке. Као што бележи средњовековни летописац, кнез Лазар пред Косовску битку каже: „Боље је нама у смрти подвиг него у срамоти живот.” Та одлука показује да је у средњовековној представи било присутно херојско начело. Оно је постојало у витешкоj одори. Уткано у структуру косовског опредељења, оно му даје динамички потенцијал. Као представник општег мишљења, народни певач је тај потенцијал разгранао у унеколико различитом духу. Он је издвојио ситуацију у којој Лазар добија опредељујућу поруку: уколико жели земаљско царство, он треба да учини јуриш на Турке и победи у бици; уколико, пак, жели небеско царство, он треба да сазида цркву Лазарицу.
И кнез Лазар одговара класичним речима народне традиције: „Земаљско је за малена царство / а небеско увек и довека.” Ситуацију која је код средњовековног летописца елиптично изражена, народни певач је разложио на различите компоненте. Оно што је битно и тајанствено у самом језгру косовског опредељења јесте околност да Лазар бира. И да он бира да изгуби земаљско, да би добио небеско царство. Шта значи сам Лазарев избор? Зашто га је народни певач довео до тога да бира? Шта он у ствари бира? И шта значи сам избор? У томе врхуни тајна слободе. Одлуком да изабере небеско царство, Лазар у ствари бира да одбије победу у земаљској бици. Зашто? Зато што она нема небески знак на себи. Он, дакле, одбија победу која неће имати небески смисао. То је у ствари понуда која му је дата: да победи у земаљској бици без небеског смисла.
Зашто је небески смисао одсутан у тој победи? Зашто је народни певач, у извесном дослуху са неким средњовековним традицијама, одстранио небески смисао из земаљске победе? Још је Стефан Немања, пред битком код места по имену Пантин, вапио Богу и Светом Ђорђу: „Суди, Господе, онима који ме нападају, и успротиви се онима који се боре са мном. Узми оружје и штит и стани у помоћ мени!”[1] То значи да победа у земаљској бици мора имати небески смисао: сама земаљска победа није довољна ако у њој нема Божијег суда који јој даје смисао. То је наговештавање лазаревског момента у косовском опредељењу. Али, без обзира на неизбежност постојања Божијег суда, нема одустајања од борбе, нити неко може заменити онога ко је позван да у њој буде: „у помоћ мени”. То је наговештавање обилићевског момента борбе, а не одустајања од ње. У косовској традицији, тај моменат је истакнут и на косовском стубу, који бележи Муратову погибију и који је написао деспот Стефан Лазаревић.[2]
Могло би се казати да је народни певач подразумевао један историјски исход: он је певао своје песме у временима под Турцима, под Аустријом, под Млецима, у ропству, па је желео да оправда тешко постојање у потчињености страној сили. Ниједна победа без небеског смисла у себи није трајна, па ни потчињеност страној сили није заувек. То може бити његов првостепени мотив. Али, постоји нешто у Лазаревом избору што доводи у питање саму земаљску победу. Јер, она има смисла само ако је натопљена небеским значењем. Победа нема, дакле, само своју хоризонталну и историјску димензију, него има и своју вертикалну и метафизичку димензију: није довољна победа унутар земаљског регистра да би се досегао метафизички смисао који Лазар тематизује у њој.
Али, зашто нема небеског смисла у победи? И зашто одлука о Лазаревом избору на неки начин маскира или затамњује то сазнање? Постоји дослух средњовековне и народне традиције у трагичном осећању живота које управља Лазаревим избором. Како? Зато што у средњовековној традицији постоји једно осећање дубоке трагичности која уноси у Лазареву одлуку − свест о кривици. Исихазам је уносио у нашу књижевност више степена кривице. Као мотив лошег човековог стања, кривица је историјски мотивисана: Душаново проглашавање за цара, сукоб са Васељенском патријаршијом, а пре тога двоструко трагична судбином Стефана Дечанског. Ове метафизичке мотиве народни певач потискује, па кривицу везује за сукоб око власти и распад царевине. У Лазаревом избору као да је скривено да свест о кривици онемогућава небески смисао косовске победе. Ту би могао бити дослух средњовековне и народне традиције који дуго ткање времена уноси у колективну свест.
Но, средњовековни летописац је рекао: „Боље је нама у смрти подвиг.“ То је други моменат кривице као други моменат Лазаревог избора. Јер, не бира Лазар само пораз, већ он бира подвиг. Сам подвиг се налази у вези са кривицом која се распростире у историјском, психолошком и метафизичком смислу. Као витешки чин, Обилићев чин је нешто што чини други моменат косовског опредељења. Као херојска трансценденција, у којој врхуни кнежева одлука да се иде у битку у којој је пораз известан, да се животом отелотвори човекова борба упркос знању о њеном исходу, као поуздан показатељ кризе земаљске свести, Обилићев чин представља потврђивање Лазаревог избора.
Обилић је, дакле, аутентични део Лазаревог опредељења. Јер, Лазар иде у битку, иако се опредељује за „царство небеско”. У структури косовског опредељења треба препознати међузависност два момента: извесност земаљског пораза и одлазак у бој упркос тој извесности. Тако је и у народној традицији. Само истовременим постојањем оба елемента добија се „царство небеско”. То је Лазарево опредељење: обезвређивање земаљске победе уколико она нема небески смисао представља Лазарев избор; одлазак у бој представља Лазареву одлуку. Његошева интерпретација косовског опредељења подразумева други моменат Лазаревог опредељења као обилићевски моменат: то је одлазак у битку која доноси подвиг Обилића. Нема, дакле, Лазаревог опредељења мимо обилићевског момента. Када би то било могуће, онда би опредељење за „царство небеско” било потчињавање судбини, прихватање фатализма, мирење са неизбежним. Ту нема подвига. Али, има издаје, коју народни певач описује. Подвиг, међутим, настаје – као и Лазарево опредељење – тек у суочењу са неизбежним: у одласку у битку чији печат не даје пораз него подвиг.
Подвиг је, дакле, егзистенцијални одговор на кривицу. Косовско опредељење подразумева избор царства небеског кроз подвиг, а не кроз пораз. И народна традиција то следи. И Његош то следи. То није ново ни у Црној Гори. Јер, још је владика Данило, као први владика из владарске куће Петровића, који је владао сто година пре Његоша, забележио Обилићев витешки подвиг: „Цетињске владике његовале су успомену на косовску трагедију. Она је схваћена као губитак народне независности. Владика Данило у једном писму из 1714. слави Обилића као оличење херојства, ’који је убио турског цара на Косову, па је затим и сам погинуо са својим господаром и са својих седам хиљада бораца, што је Црногорце и довело у ове крше’.”[3] То писмо је владика Данило упутио „поштованим кнезовима и старјешинама црногорским”. У њему пише: „Била би ми драга смрт да сте хтјели да сви скупа часно и славно погинемо, као што су то урадили кнез Лазар и Милош Кобилић.”[4] Овакво обраћање, са наглашеним повезивањем Лазара и Милоша, показује да је у општој јавној свести много пре Његоша постојала прецизна свест о косовској традицији.
Да је Његош веома прецизно осетио оба момента Лазаревог опредељења, показују речи владике Данила: „Ох да ми је очима виђети / Црна Гора изгуб да намири: / тад би ми се управо чинило / да ми свијетли круна Лазарева / е слетио Милош међу Србе.” Светлост Лазареве круне је, дакле, последица очитовања небеског смисла (Божијег суда) у херојској победи. У часу када Обилић поново слети међу Србе засветлеће Лазарева круна: веза између Обилића, као подвига, и Лазара, као опредељења, није се могла прецизније препознати. Да би се задобило царство – земаљско или небеско, што није исто – неопходан је подвиг: дакле, Обилић. Да је мотив сијања Лазареве круне важан мотив Његошевог песништва, показују и почетни стихови Лажног цара Шћепана Малог: „Весели се праху Немањића, / Немањића и Гребљановића, / Јер ће ваше круне засијати.” Као метафизички песник, Његош је поетички нужно усвојио и небеску и земаљску димензију косовског опредељења и није га могао свести само на херојски (обилићевски) моменат. Но, Његош је – у складу са поетиком романтизма – динамизовао Лазарево опредељење, поставивши смисаони нагласак на обилићевски моменат, али је он то могао зато што је управо тај моменат постојао у Лазаревом (косовском) опредељењу.
Но, Његош прати народну традицију и када она озакоњује – у колективној свести – издају као битан моменат косовског опредељења. Ту се косовско опредељење надограђује, јер иде изнад своје језгрене основе. И издаја је одговор на осећање кривице. Како издаје нема у реалној бици, како је она непостојећа у историјским записима, она представља издају метафизичког избора. Као да је она одбијање да се кривица превазиђе подвигом, било личним подвигом човека, било колективним подвигом живљења упркос поразу. Да би се могло живети у страхоти страног тлачења, вековног, неопходно је кладити се на Бога. Свест о издаји треба да оправда такву опкладу. Та свест је симптом метафизичке кризе. Она уклања слутњу о Божијој одговорности. Ужас постојања у турском ропству, у бекствима под хабзбуршки или млетачки барјак, толики је да се Бог мора ослободити од директне одговорности за њега. Отуд следи да Бог – у кога су вековима уперене очи испуњене надом – није крив за народно посртање. Он је дозволио да се последице кривице разлију по народу, али је издаја оно што је патњу скривило. Издаја је померање Бога из подручја кривице и, чак, одговорности за народну патњу, као начин да се он очува у колективној свести: као последњи доказ за којим нада може посегнути.
Тако се образује унутрашња веза између Горског вијенца и Посвете праху оца Србије која му претходи: као што Посвета претходи Лучи микрокозма, као што епиграф одређује нешто битно у Ноћи скупљој вијека. Нису то само украснн и почасни моменти него имају обавезујући уметнички и значењски садржај. Сама Посвета праху оца Србије показује се као оригинална примена једног уметничког искуства. Јер, образована је на косовској формули. Она уклапа фигуру Карађорђа у ту формулу, која се састоји од три момента: Лазарев извор, Обилићев подвиг, Вукова издаја. Хронологија устројава овакав распоред формативних момената: Лазарев избор настаје пре битке, јер кнез тада доноси одлуку за царство небеско; Милошев подвиг одвија се током битке; Вукова издаја препознаје се после битке, јер он жив напушта бојиште.
У Посвети праху оца Србије,Карађорђе постоји у сва три момента, али у промењеном поретку. Прво се издваја свест о избору: „Да, витеза сустопице трагически конац прати;/ твојој глави би суђено за вј̕ енац се својпродати!” Трагички моменат избора, присутан код Лазара, спремност да се заложи живот (глава), постаје део херојског венца. Но, тај венац се истовремено сакрализује, постаје знак светости, јер се стављају у дејство значења кефалофороса, присутна код Лазара, уроњеног у библијску представу о Јовану Крститељу. Не само јунак него и светац носи своју главу као залогу избора царства небеског.
Други моменат Посвете праху оца Србије није у складу са хронолошком поставком, овековеченом у народној традицији, јер се појављује свест о издаји: „Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!/ На Борисе, Вукашине општа грми анатема.” Свест о издаји, као и у народној традицији, образује се у потоњим временима, која обликују поколења. Алузија на Бориса Годунова подразумева оптужбу за убиство царевића, наговештену код Пушкина, што је поетички путоказ за разумевање Лажног цара Шћепана Малог. Алузија на Вукашина Мрњавчевића настаје на народној традицији која га је – што је постало део тадашњих историјских сазнања, много касније оповргнутих – оптужила за убиство Уроша V. Овакав алузивни склоп подразумева – по диктату косовске формуле – митског издајника Вука Бранковића. Да је он присутан у алузивном подтексту ових стихова, да је поистовећен са Вукашином, показује завршетак Посвете у Лучи микрокозма, јер се ту Вукашину придодају имена Вука (Бранковића) и Вујице (Вулићевића). Сви они су обухваћени симболичким жигом издајника.
Трећи моменат косовске формуле појављује се на крају Посвете праху оца Србије: „Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће.” Управо је моменат подвига очуван за поенту Карађорђевог уклапања у косовску формулу: уместо сутонске свести о издаји, као у хронологији народне традиције, Његош поставља јутарњу свест о подвигу. Промена поретка је промена значења у структури косовске формуле. Алузија на Пожарског, као историјска реминисценција, употпуњује изведену инверзију. Руски војвода је био, наиме, на челу ослобађања Москве 1612. године од Пољака: као што је Карађорђе предводио српско ослобађање од Турака. Кључна је значењска инверзија косовске формуле: смисаони нагласак је постављен на подвиг.
То је у складу са налозима актуелности, који – 1847. године – подразумевају ослободилачко и ујединитељско кретање српског народа. То је, међутим, у складу са есхатолошким смислом Лазаревог избора, јер подвиг увек означава присуство царства небеског у које се уздао трагични кнез. Отуд долази сакрализација као последња реч Посвете праху оца Србије: „Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!” Позивање на завет означава ситуирање Карађорђа у сакралну парадигму. Он је, дакле, стилизован у сва три момента косовске формуле, као испуњено време њеног простирања, да би постао митска фигура колективног разумевања: „Плам ће вјечно животворни блистат Србу твоје зубље,/ све ће сјајнӣ и чудеснӣ у вјекове биват дубље.” Као што је косовска формула дошла из дубине векова, тако ће промењених нагласака наставити да постоји у вековима који долазе. Она сведочи о непрекинутој вези косовске традиције и Његоша. Дакле: о темељној традицији Црне Горе.
[1] Стефан Првовенчани, Сабрани списи, Просвета – СКЗ, Београд, 1988, 69.
[2] Антологија старе српске поезије, приредила Зорица Витић, Политика – Народна књига, Београд, 263.
[3] Г. Станојевић, Црна Гора у доба владике Данила, Цетиње 1955, 183–184.
[4] Владика Данило, Владика Сава, Писма, Цетиње, 1996, 18.
