Пише: протојереј-ставрофор Гојко Перовић
Западноевропска научна и хришћанска традиција никада није тежила раскидању веза између вјере и науке
Недавно постхумно објављена сјећања др Слободана Томовића на ”Грађански рат у Црној Гори 1941–1945” обилују описима невоља које су ове крајеве снашле од идеолошког братоубилачког сукоба монархиста и бољшевика. Окупација, мржња, издаја, превртљивост… У мору потресних мемоара, нарочито се истиче једна црнохуморна епизода гдје младог Томовића, заједно са још неколицином притвореника, у неком од послијератних комунистичких затвора на сјеверу Црне Горе, даноноћно муче електрошоковима. Најгоре од свега било је, сјећа се угледни философ и потоњи министар вјера у Влади ЦГ, што су их мучили ”нестручни, и потпуно необучени људи”! Лијепо човјек не зна шта је горе, кад те прогањају и малтретирају они који тачно знају шта и како раде, или они који о том послу немају благу представу. А мисле да раде (за) добро.
Е тако мени, отприлике, изгледа ова скорашња медијска и политичка хајка на сами помен ”увођења вјеронауке” у црногорске школе. Потпуно је легитимно да неко, узимајући све аргументе ”за” и ”против”, на крају заузме став да таквом предмету није мјесто у школском систему. Као што је исто тако легитимно, да у једној демократској процедури, могуће, такав негативан став против вјеронауке – буде прегласан од оних који не мисле исто. Али нити је легитимно, нити је разумно, без елементарне аргументације, предлог о вјеронауци прогласити за друштвену непогоду. Па још уз покушај да се отпору да интелектуални привид, рећи да је вјеронаука (теологија = наука о Богу, скоро је па синоним) ”оксиморон” – сплет међусобно искључивих појмова. Мање је битно ко је то изговорио, важније је што је такво виђење вјеронауке добило готово хорску интерпретацију у црногорским медијима ових дана. Јер, ако се та два појма (вјера и наука) искључују, шта има даље да причамо о тамо некаквој ”вјеронауци” овдје код нас?
Међутим, није тако. Поменутој, у нас мање познатој, ријечи ”оксиморон” звучно је слична именица (британски топоним) Оксфорд. У том мјесту постоји један од најстаријих универзитета на Западу, кога је – као и већину других – основала црква (12. вијек, и раније…), а о чему свједочи лозинка овог свеучилишта која гласи: ”Господ је моје свјетло”! Чињеници да је поријекло ове данас престижне научне институције – црквено, додајемо другу чињеницу да уз све историјске мијене Универзитета у Оксфорду (од оне римокатоличке епохе, преко протестантско-англиканске, па онда изразито рационалистичке, све до ове данашње…), тамо и дан данас имамо студије теологије. Да, баш теологије. А ова транспарентна истина је свакако у вези са сљедећом: у Уједињеном Краљевству вјеронаука или вјерска настава (наука, поучавање, научавање, разумијевање, настава) није ”оксиморон” него законом обавезни школски предмет. Не мора, а може бити конфесионална, а није ни пуко социолошко проматрање феномена религије, него упознавање са хришћанском културом и обредом (који се врши баш у школама, јер настава може почети молитвом Богу). Школе су аутономне у одређењу начина извођења. Поред тога, тамо је значајно присуство вјерских (католичких и англиканских) школа.
Зато када начелно говоримо о феномену вјеронауке (науке о Богу, religious instruction) морамо, из чисте интелектуалне пристојности, да се одредимо између Оксфорда и оксиморона. Нарочито ми у Црној Гори, који имамо традицију државности и културе, бар онолико стару колико је стара и британска. И наш је државно-културни континуитет једнако прожет вјерским моментом, као и у Британији. Двије су разлике. Прва: хришћанска деноминација тамо и овдје; и друга: они нијесу имали владавину комунизма, а ми – захваљујући њима – јесмо. Али ни једна ни друга разлика не може пореметити наше бављење основним појмовима европске културе, а један од њих је вјеронаука.
Е сад, питање увођења вјерске наставе у државне школе Црне Горе, Српска православна црква не жели да кандидује брзоплето нити баш по сваку цијену. У црквеном интересу је да се таква тема презентује и јавно расправи уз темељну припрему. Темељнију од оне која би тражила пројекат за неки грађевински подухват, или нацрт и расправу у сусрет неком закону. Јер, сматрамо да је начин презентовања тако важне теме нашој дјеци, изузетно осјетљива ствар. А опет, сматрамо да је вјеронаука потребна. Како Цркви, тако и државној просвјети.
Црквена мисија сасвим добро иде и у постојећим околностима слободе, за коју се Црква изборила током 2019/20. године, супротстављајући се накарадном закону који је изгласала Скупштина Црне Горе крајем 2019. Црква у постојећим околностима, у држави Црној Гори, има загарантовану и очигледну слободу вршења мисије и проповиједи Божије ријечи свим узрастима. Храмови су препуни, и планира се изградња нових. То Цркви, упркос неким још увијек неријешеним имовинским и правним проблемима са државом, омогућава да врши вјеронауку за дјецу и одрасле при свим храмовима и манастирима. Поред тога, СПЦ у Црној Гори има средњу богословску школу Светог Петра Цетињског на Цетињу, и Православну гимназију Светог Саве у Подгорици. Увођење вјерског образовања у световне школе, био би – по мом личном схватању – један нови квалитет у погледу ширења црквене мисије али једнако и унапређења државне просвјете.
Међутим, ако нема разлога за журбе и непромишљености, потребан нам је први корак у правцу ове теме, а он би управо могао бити полемика са оним ставовима који ”вјеронауку у школама” доживљавају као друштвену опасност, и који ту опасност интонирају тако као да говоре о ширењу наркотика или вршњачком насиљу у школским клупама. Да ли је могућа и да ли је потребна вјеронаука у школама демократских друштава 21. вијека? Тек ако позитивно одговоримо на то питање, можемо и треба да рјешавамо питања форме, недоумице око наставника и педагошких циљева. Јер, та друга, изведена питања свакако стоје над главом сваког савјесног математичара, историчара или наставника енглеског језика. А на ово темељно питање, да ли уопште може бити вјерског образовања данас, мора се одговарати са нивоа неких принципа, а не са нивоа идеолошке мржње према религији. Односно, чак и ако неког таква мржња мотивише да се укључи у ову расправу, он њу мора оставити по страни, а свој ”страх од религије” и анимозитет према ”поповима” оправдати неким разумним аргументима. Јесу ли ти разлози из домена бриге за секуларно друштво? Или они долазе из упитаности за научни карактер просвјетног система? Или се пак аргументи против вјеронауке темеље на упоредним искуствима земаља које јесу грађанске, демократске и секуларне па су због тога, можда, уклониле вјеронауку из свог школског система?
Прво. Секуларни карактер државних школа не може да наруши појава неког вјерског садржаја у програмима, као што, рецимо, ни секуларност Америке не нарушава веома често помињање Божијег имена, па ни обављање свештеничког обреда у кључним службеним, државним приликама, и свакако – у тамошњим школама. Њу може нарушити само појава да цркве и вјерске заједнице доносе законе о школству, постављају школске управе и одборе, или да (чак и када је у питању вјеронаука) сами, мимо процедуре, кандидују и у учионице доводе предаваче и уносе уџбенике, мимо одобрења државних органа. Међутим, такву ситуацију нико не тражи, јер би она била подједнако штетна и за цркву и за државу. За разлику од визије коју је имао до јуче владајући ДПС – да грађанска партија ствара или обнавља цркву, или оног марксистичког да је ”религија опијум за народ”, црква и држава треба да су одвојене у организовању и функционисању, али нити једно начело секуларности не забрањује да оне сарађују, тамо гдје постоји општи јавни интерес за то. Као што је рецимо случај у примјерима тзв. кооперативне одвојености у Аустрији, Италији, Шпанији, Њемачкој и другим западним демократијама које имају истовремено и загарантовану (могућу) и конфесионалну вјеронауку (или њену неконфесионалну алтернативу). А да не говоримо о прописима Хрватске, државе која нам се намеће (како год схватили то наметање) као узор на нашем европском путу. Занимљиво је навести да су у Њемачкој по питању вјерске наставе правила нешто ригиднија у неконфесионалним школама на територији бивше ДР (Источне, комунистичке) Њемачке, што ме утврђује у ставу да је вјерска настава у свјетовним школама и универзитетима изворна тековина западноевропске традиције, којој се противи свијест формирана у комунистичком антитеизму.
”Кооперација је данас кључни појам у односима између цркве и државе у државама ЕУ, а послије пада комунистичког режима у цијелој Европи” каже Силвио Ферари, професор Правног факултета у Милану, један од водећих стручњака о овој области. Чак је и највише лаичка држава ЕУ, Француска, својим прописима дозволила: могућност свештеника у школи; додатни слободан дан (осим недјеље) који би одсутном ученику дао могућност похађања вјерске наставе; одржавање обавезне вјерске наставе у Алзасу и Лорену (источним областима на граници са Њемачком).
Друго. Да ли увођење вјеронауке нарушава научни амбијент (у погледу метода, циља и сл.) у модерним школама? Да ли је вјера у Бога, нешто што је супротно од науке? Ако та ”наука” није дијалектички материјализам, који смо деценијама имали у нашим школама као школски предмет Марксизам, онда не постоји основа за такво негативно, не-научно схватање вјере. Јер, нећете вјеровати, једна од данас важећих дефиниција научног знања гласи: оправдано истинито вјеровање. Дакле, и наука (она природна, експериментална) је заснована на људском вјеровању. Превасходно у оно што је видљиво, мјерљиво и опипљиво. Али, да ли је наш школски систем заснован на само таквој, експерименталној, емпиријској врсти науке? Шта је са методологијом друштвених (”духовних” како их зову бројни западноевропски философи и филолози) наука? До које мјере је она мјерљива и подложна лабораторијским прорачунима? Па ипак је заступљена у нашим школама, премда сасвим различита од методологије природно-математичких наука. Шта је са најразличитијим теоријама умјетности?
На другој страни, термин ”теологија” није сковао неки поп, него један од зачетника рационалистичког промишљања и онога што зовемо европском науком – Платон (”Држава”, друга књига). Надаље, четири основна захтјева за досљедност научне методологије (које је дефинисао Хајнрих Шолц још 1930. године), а то су: непротиврјечност међу аксиомима, исправна дедукција, тачност и разумљивост – подједнако важе и за свјетовну науку, и за теологију. То што се неком више свиђа да аксиомима барата почевши од никад и ничим доказиве ”примордијалне чорбе” Александра Опарина, и његове абиогензе живота из не-живота, путем имагинарних хемијских збивања, није ништа мање ствар укуса и осјећаја од неког свјетоназора који ће нас, путем истих таквих аксиома, довести до претпоставке о Творцу у Надзиратељу космоса. Његоша, Платона и Аристотела дијеле вјекови и различита схватања много чега, али их управо повезује ”теологија” која од атома до галаксија, свуда види ”Првог покретача” или ”Врховно Добро” или торжествену ”Умну силу”. Неко ће рећи да се овдје ради о рационалној или поетској представи Бога која није исто што и она конфесионална, али то би било површно пролетерско виђење конфесионалног свијета, који не излази из црквене порте или строго закопчане мантије. Баш зато нам треба вјеронаука, да објасни дјеци како пјесма ”Црногорац к свемогућем Богу” Његоша ставља ближе аутору библијских псалама, него било ком философу или свјетовном пјеснику. Кад сам ја похађао основну и средњу школу, учили су нас и ”Драшку из Млетака” и љубавном сну Вука Мандушића, и нека су, али поменута ода Богу, пјесма која на генијалан начин човјека везује са Творцем, и то баш на основу емпиријске опсервације свијета око себе, за нас је била непозната. А нијесу је измислили попови, него су је од нас сакривали марксисти.
Бројне критике вјеронауке-у-школама засноване су на догматизованој вјери у свемоћ науке, која по тој основи, све не-научне дјелатности ума чини излишним на пољу просвете. Међутим, таква вјера у науку, управо није научна. Нобеловац и оксфордски имунолог Петер Мадевар написао је дјело ”Границе науке” и тамо изрекао како су поменуте научне границе одређене постојањем питања на која наука никад неће моћи да одговори, без обзира на њен напредак: Како је све настало? Због чега смо овдје? Шта је сврха живота? А ја ћу се нескромно надовезати на овог нобеловца, питањем: зашто бисмо ову трансцендентну страну знатижеље наше умности скривали од најмлађих? Зашто им не бисмо понудили (макар кроз два часа седмично, неког изборног предмета) поглед на ону духовност која се овим питањима бави хиљадама година, а која је by the way створила 90 % споменика културе у њиховој држави?
У корисно узајамно преклапање религије и науке вјерује, рецимо Френсис Колинс, еволутивни биолог (предводник Пројекта људског генома) који експлицитно каже како су ”принципи вјере ускладиви са принципима науке”. Он је објавио дјело ”Божији језик” у којој тврди да ”чудесност и уређеност природе указује на Бога Творца”. Овен Грингрич, харвардски астроном, издао је књигу ”Божији универзум” у којој каже како је ”универзум створен са намјером и сврхом, што је вјера која не ремети научни подухват”… Да не набрајам. Све су то врхунски научници, који су на трагу оне Теслине, Пупинове, Његошеве, Њутнове, Паскалове, Коперникове слободоумности, која је радознала, истраживачка, понекад у неком од њих и у сукобу са официјелним ставом цркве у свом времену, али никад против вјере у Бога, па ни против конфесије којој припадају.
Модерна епоха људске историје темељи се на сазнању да не постоји (бар не у домену духа, културе, умјетности) објективни свијет, изван наше моћи разумијевања, мимо умијећа интерпретације и језика којим ћемо то исказати. Свако раскидање са претходном традицијом, или њено превредновање стварало је нову културу. У историји човјечанства, три су таква превредновања заснована на новој интерпретацији старог: постаристотеловско промишљање старогрчког мита; новозавјетна интерпретација Старог завјета и протестантска интерпретација цјелокупне Библије. Ово посљедње, многи виде као почетак савремене философске и филолошке херменеутике. У сваком случају, интерпретација Светог писма је дјелатност људског духа (оног европског поготово) која је утемељила нововјековне хуманистичке науке и токове европске умјетности. Ове науке ће неко назвати друштвеним (назив одомаћен у овдашњем комунистичко-атеистичком систему), док ће се у Западној Европи за њих користити назив: духовне науке (дјелатност, промишљање, доживљај истине од стране људског духа). (Дилтај) Кад је у питању ток европске умјетности, не само оне средњовјековне, него и оне која је ренесансна, хуманистичка или умјетност романтизма, реализма и каква све не… било да је ријеч о музици, књижевности или ликовним вјештинама, он је незамислив без интерпретација не само библијског текста (као импресивног књижевног дјела) него управо црквеног обреда, култа.
Мартин Хајдегер је био импресиониран Августиновом везом ”између онога што треба разумјети и држања/начина живљења онога који разумијева” по којој је Августина препознавао као прото-егзистанцијалисту. На другој страни, Гадамер је од Августина преузео дијалошко схватање језика, по коме се сваки могући исказ може тумачити као одговор на претходно постављено питање (да ли оно споља од саговорника, или оно изнутра из душе). А опет, ово што ће поменути мислиоци 20. вијека запазити као оштроумно и корисно у августиновској философији, израсло је из Августиновог покушаја да тумачењем језика истовремено тумачи и над-разумну тајну Свете Тројице (Отац-Ријеч/Син-Дух).
Лутер и Меланхтон у 16. вијеку трагају за научним методом тумачења текста Библије, и они су, као такви, зачетници херменеутике, својеврсне вјештине разумијевања контекста написаног (Писмо је, ако га зналачки читамо, само собом разумљиво). Протестантска правила реторике не тичу се само ”вјештине (сопственог) изражавања” него и ”разборитог разумијевања других/туђих текстова”. Овако гледано, Библија није тек само једно у низу књижевних дјела и споменик античке-јудејске књижевности, него и текст који је – својим позивом да се увијек наново протумачи – надахнуо све наредне културне епохе човјечанства. Ипак, ријеч ”херменеутика” је тек у наредном, 17. вијеку исковао Јохан Конрад Данхауер, стразбуршки (поново скрећем пажњу на ријеч која слиједи:) теолог. Он је покренуо мисаоно трагање за новом методом науке, ослобођеном од схоластике. У предворју свих наука, говорио је он, треба нам једна општа наука о интерпретирању. Раније је ова уводна позиција (предуслов свих наука) припадала логици. Међутим, логика трага за чињеничношћу/истинитошћу исказа, док херменеутика трага за његовим смислом без обзира на егзактност/чињеничност. Односно, прије него се утврди чињеничност неког исказа, неопходно је знати смисао (оно што се уистину хтјело рећи). Касније ће Шлајермахер (19. вијек) примјетити да је основ херменеутике = научног трагања за истином, ништа друго него трагање за разумијевањем (дијалог). Према схватању ових корифеја духовних наука, разумијевање текста (најприје Библије) или разумијевање другога који нам се обраћа, почетна је тачка научности. Касније људска научна мисао разликовати методе природних наука да утврде законитост опаженог, и историје (духовних наука) да разумије оно исказано.
Очигледно је, да је феномен науке, добрим дјелом комплекснији од презирања цркве и свештеника, и њиховог изгуравања из јавног простора и просвјете.
Већ поменути философ Ханс Георг Гадамер у свом дјелу ”Истина и метода” расправља о статусу умјетности, историје и других духовних дјелатности у човјековом спознајном процесу, и истиче њихову легитимност и равноправност са природним наукама у трагању за истином. Заједничка им је тежња за разумијевањем истине, али су начини, методе – неупоредиви. Критикујући Кантову радикалну субјективизацију естетске свијести (по којој нема мјеста појму истине у естетици) Гадамер сматра да у искуству умјетности имамо ”захтјев за истином” који је другачији од захтјева које поставља природна-наука, али ни по чему не заостаје за њим. Умјетничка спознаја истине је другачија од сваке умске, појмовне спознаје, али ипак по свему остаје спознаја или доживљај/искуство истине. Гадамер у том смислу прича о феномену игре, о приказивању слике, о писању и читању писма… Он говори о дјелатности/подухвату разумијевања текста (контекста и разлога који су навели писца да се изрази на одређени начин), који нам није потребан код читања, давно написаних, Еуклидових математичких поставки, али јесте код читања нпр. библијског текста.
Карактеристичан за Гадамерово разумијевање науке јесте однос према традицији и ауторитету, у вези којих критикује епоху просвјетитељства за негативан однос према предрасудама субјекта, према нашим предувјерењима. Наиме, Гадамер просвјетитељску критику предрасуда види баш као највећу предрасуду (јер су они предрасуде видјели као посљедицу или брзоплетости или ”робовања туђем ауторитету”) и каже да је нашој загарантованој коначности немогуће да не буде без предубјеђења. А то је зато што увијек, неминовно припадамо некој традицији, неком језику. Зато, поштовање ауторитета не мора бити израз ”слијепе послушности”, већ једнако може бити одабир нашег ума и слободне воље. Наша зрелост (матура) и излазак из сјенке васпитача (из неопходности његове асистенције), не чини нас никад до краја ослобођеним од поријекла и предања. Традиција управо постоји и опстаје, између осталог, јер је умно разумијевана и прихваћена од стране наредних покољења. Очување традиције и мишљења ауторитета није ништа мање акт слободне воље него што су то преокрет, новина или раскидање са традицијом. Управо је у духовним наукама разумијевање условљено предањем (избор тема, формулисање питања, интерес ка нечему…). И премда и природне науке подразумијевају утицај одређених предзнања, код њих је успјешност и истинитост научног подухвата мјерена искључиво резултатом који ”сада” стоји пред нама (да ли се ”сада” нешто може измјерити, озидати, преточити … на основу неког прорачуна, формуле). Па ће тако неки стари антички мост можда бити још у некој функцији (али ни изблиза у оној мјери и онако како је био онда кад је рађен), а највјероватније ће му требати нека реконструкција како би се одржала његова тачност (одрживост, истинитост моста… ). Међутим, његова могућа љепота је безвремена, и парадоксално – превише ”данашњости” (техничке реконструкције) могло би угрозити класичност (ванвременост, истинитост) његове естетике.
Духовне науке (филологија, историја, право) темеље се на подухвату/догађају разумијевања. Субјективна примјена опаженог/прочитаног у њима је саставни/неодвојиви дио разумијевања. Нема једног без другог. Текст неког закона од стане судије који суди; неписане ноте од стране пијанисте; правила сликања у односу на то како ће неко сликати; читање Библије од стане свештеника… сви ови случајеви траже увијек-наново примјену, као истовремени акт разумијевања. Док природно-научни експеримент мјеру успјешности види у смањењу субјективног и пред-убијеђеног (бескрајно понављање, имитирање природе у лабораторијским условима) да би се дошло до објективног… Зато теоретичари умјетности говоре о ”исијавању” лијепог и јасног из онога што је истинито. То је у складу са Августиновом опаском да је прва појава Божије ријечи (библијски моменат) везана за свјетлост. Свјетлост као предуслов сваког будућег обликовања, разазнавања…. Оно умјетнички, морално и духовно ”лијепо” је супротно од корисног (употребљиво, мјерљиво) и ружног (у шта се не да гледати), а сродно је ”добром”. Љепота има способност исијавања (саму себе доводи до појаве и – као да проговара само ка нама). Слично тако доживљеној љепоти исијава и ”јасноћа разумљивог”. Па су тако ”лијепо и јасно” догађаји исијавања, који се збивају нашој ограниченој егзистенцији. Смисао = истина неког текста нас придобија/увлачи у игру на исти начин и истом снагом како нас привлачи исијавање неке љепоте.
Природно-научни свијет свако искуство апстрахује у ”објекат разматрања” чиме се негира или неутрализује интерактивна стварност живота. И док ово ”објективизирајуће” посматрање свијета ”не зна за границе” (што ће нас очигледно довести баш ”на границу” еколошке катастрофе или атомског рата), искуство језика, традиције, интеракције управо почива на свијести о границама, о коначности. Природно-научни, методолошки поглед на свијет је легитиман и плодан, али није нити једино нити најсвеобухватније искуство истине које посједујемо. Језик природних-наука је једнозначан, елиминише субјект, прекомјерно објективизује сваку тему, њихов поступак је ”очишћен” од случајности и непредвидивости. Отуда осјећај човјекове отуђености од свијета управо јача у епохи науке…
Коначно, иако је образац мултидисциплинарног интелектуалног училишта Платонова паганска академија, историја већине (данас постојећих и активних) универзитета у Западној Европи, почиње од средњовјековне, хришћанске традиције бављења рационалном науком и њеног усавршавања, унапређења. Међу њима су свакако најпознатији универзитети: онај већ поменути у Оксфорду, али и образовни европски центри у Кембриџу, Лајпцигу, Тибингену, Глазгову, Болоњи, Риму, Атини… У њиховом саставу и програму, налазе се између осталог, и дан данашњи – нећете вјеровати – студије теологије.
Из свега овог ”првог” и ”другог” произилази и треће. А оно гласи: западноевропска научна и хришћанска традиција, никада није тежила раскидању веза између вјере и науке. И то се једнако види како на конкретним примјерима законских рјешења у вези школства, те опстајању теолошких студија у најпрестижнијим европским универзитетима, тако и у наведеним примјерима развоја научне мисли (посебно у друштвеним/духовним наукама) које су током цијелог новог вијека опстале до данас.
Већина овдашњих приговора у вези предлога за увођењем вјеронауке тиче се наслијеђеног бољшевичког односа према православљу, који у квазиграђанистичком паковању звучи овако: протестанти су слободоумни и учтиви, римокатолици су се реформисали, а СПЦ производи и подржава ратне злочине и учи да је Земља ”равна плоча”. Па све да нема других разлога, овај би наратив био довољан повод да свештеници (заједно са хоџама и жупницима) уђу у учионице и прикажу своју вјеру (вјеру већине ученика и њихових родитеља) онаквом каква она јесте: ненасилном, боготражитељском, толерантном према неистомишљеницима, мотивишућом на добра и хумана дјела, благонаклоном прама науци, моћном да одговори на питања за која наука нема нити може имати одговора.
Е сад, ако неко баш није добре воље, могао би да примијети како се горе наведена историја европских универзитета, прожета теологијом и пијететом према оностраном, развијала упоредо и истовремено са појавом инквизиције, крсташких ратова, колонијалних освајања и угњетавања земаља Новог свијета – како од стране римокатоличких империја, тако и од стране напредног свијета реформације, од Лондона до Вашингтона. Па како онда објаснити некоме да сва та проливена људска крв, у име разних цркава, од средњег вијека до данас, већином нема никакве везе са блаженим Августином, ни са управом и наставним особљем поменутих универзитета, па ни са Гадамеровим враћањем ауторитету и традицији, а има везе са похлепом полуписмених моћника? Па ако неће да те чују, тешко. И још теже од тога било би измјерити на неком кантару здравог разума колико су злочина према људима учинили они моћници који су се позивали на Библију или Куран, а колико и како су их чинили они који су се декларисали управо као противници светих књига? На овој другој страни су Хитлер, Стаљин, Пол Пот (”Црвени Кмери”), Робеспјер… па ко има времена и живаца нека сведе рачуне.
Свакако постоји опасност од нестручних и недобронамјерних предавача вјеронауке. Али, зар је она мања од истих таквих предавача физике или математике? Први ти могу под насловом ”вјера” збиља продати мржњу или какво сујевјерје, а други могу регрутовати будуће пројектанте чији ће се мостови и надстрешнице рушити људима на главу. Па треба ли због тога избацити математику из школа?
Извор: Вијести
