Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, коментарисао је реакције у дијелу јавности након што је објављено да се у Главном граду планира изградња већег броја вјерских објеката.
„Сакрални објекти су израз потребе људи да се на освештаном (и посебно одабраном) мјесту сабирају. Такве потребе, ни у једној познатој цивилизацији човјечанства, нису представљале проблем, него су управо биле израз духовног напретка неког друштва. Највећи број историјских споменика, на свим меридијанима свијета, представљају управо светилишта, храмови, манастири и њихови остаци. Другим ријечима, да није било свештених храмова, наше знање о историји свијета и свјетске културне баштине, било би неупоредиво мање, од овог које имамо данас.
Е сад, мало логичког разгибавања: ни један храм, нигдје и никада, нису правили људи из прошлости (чему пролазни човјек и не може свједочити) него је сваки прављен овдје, сада и за будућност. А то што су неки представници данашње генерације у прилици да на храмове гледају као на ”остатке прошлости”, може само да пред њима отвори питање на тему: какви смо то ми људи, када за разлику од свих покољења човјечанства не градимо храмове? На сву срећу, у Црној Гори, таквих дилема нема. Грађани Црне Горе, на почетку 21. вијека, надахнути најбољим духом предака, осјећају потребу да наставе дјелатност оних који су их родили. Понеком се светилиште (сабирни центар за колективну екстазу) своди искључиво на какву дискотеку или кафић и такви траже нове дискотеке и кафиће, поред толико постојећих. Неко нема ”већу светињу” од стадиона вољеног клуба, и он тражи нове травнате терене, веће трибине. Ту и тамо наиђемо и на присталице једнопартијских, бољшевичких друштвених система који граде бронзане Брозове споменике, па и тога никад доста. Нисмо далеко од истине ни када својеврсним светилиштима сматрамо општа мјеста напретка друштвеног живота: школе, болнице, читаонице и библиотеке. Нема нормалног грађанина који неће подржати умножавање и унапређење таквих институција.
Па ипак све то не треба и не смије да искључује потребу оног великог броја грађана да реконструишу старе и направе нове богомоље, овдје у Подгорици, и уопште у Црној Гори. Свака нова епоха хришћанства имала је насушну потребу да изроди нови храм, и о томе непобитно свједочи хронологија свих наших цркава и манастира. Она нам каже да нема вијека, ни покољења без свог израза сакралне архитектуре. Некад кроз обнову и проширење старог, а некад кроз сасвим нову грађевину.
Поред ове, унутрашње и духовне потребе да ново вријеме и нова генерација хришћана има свој израз градитељства, имамо и сасвим практичну, цивилизацијску потребу за пристојним простором. О повећању броја вјерника у Црној Гори, писане су бројне анализе и читамо збиља опречна тумачења, али нико не може да порекне како је вјерујућих људи у Црној Гори, све више. Како хришћана, тако и припадника других вјера. Па ето чак и атеисти и агностици, имају потребу да буду гласнији и присутнији у јавном простору. Једноставно, све у вези Бога и вјечитог питања – гдје смо ми у односу на Њега, трећи миленијум послије Христа затиче као врло заступљену друштвену тему. Животну тему.
Рекох да градња храмова никад ни у једној култури није представљала проблем. Напротив, то је била ствар друштвеног, умјетничког и моралног престижа. Успињања на већи културни ступањ. Култура – од појма и ријечи ”култ”. А култ је дјелатност која се доминантно обавља у храмовима. Ни у једној култури црквено градитељство није представљало проблем, осим у периодима милитантног атеизма какве смо овдје имали, а о чему свједоче наше сеоске цркве претворене у штале и магацине. Али, да ли се тај период уопште може назвати периодом културе?
Подгорци требају нови храмови, поред постојећих. Јер, изузев Храма Христовог Васкрсења, сви други подгорички храмови су дојучерашње сеоске и приградске цркве. Проширене, адаптиране за нова покољења, али простором мале да приме све вјернике на недјељна и празнична богослужења. О томе свједоче фотографије које можете видјети на друштевним мрежама и порталима везаним за црквене заједнице при овим храмовима. Осим тога, Подгорица добија физиономију града буквално пред нашим очима. А то подразумијева више од пуког скупа дојучерашњих насеља. То тражи нови трг, нову улицу, нови парк, нову школу… и наравно, нови храм. А ако томе додамо општенародну потребу да се уподобимо европским (и то баш: западноевропским) стандардима, онда је тешко замислити највећи град у држави а да сваки кварт или нижа градска општина, нема свој храм. Бар на Западу, такви градови не постоје. Па зашто би онда такав град, без учесталих градских богомоља, био главни град државе која не зна за атеистичку епоху од ранохришћанске Дукље и Златице, па све до 1945. А што је насилно обустављено 1945. ево враћа се, Богу хвала на своје природно мјесто, и у свом потребном обиму.
Ако је ово грађанска држава, онда треба да има осјећај за потребе грађана. А њени грађани су у највећем броју вјерници. А ако је секуларна, неће ваљда допустити да исти ти грађани, у недостатку богослужбеног простора, сваке недјеље каде, пале свијеће и молитвено клече по трговима и парковима? Осим у вријеме традиционалних и празничних литија, уобичајно мјесто за молитву је храм, и зато их требамо у што већем броју. Наравно све у складу са законом и цивилизованим просторним планирањем.“
Извор: РТЦГ
