На Побусани понедјељак, 28. априла, у цркви Светог архангела Михаила на старом гробљу у Будви служена је света Литургија, а потом је одслужен помен на недавно обновљеном гробу Анастаса Боцарића – знаменитог српског сликара из Будве.
Свету Литургију је служио протојереј Александар Лекић, старјешина цркве Свете Тројице у Будви, уз молитвено учешће пароха будванског, протојереја Слободана Лукића, и вјерног народа.
У бесједи на Боцарићевом гробу, након одслуженог помена, отац Александар је казао да се у ријечи Христос Васкрсе сабира сва наша вјера коју исповједамо и да се без истине и поруке коју она носи, све обесмишљава.
– Ево и ми смо данас свједоци тог обесмишљавања. Свједоци смо данас како су охладњела срца многих. Свједоци смо великог отуђења међу нама, па некако изгледамо попут оних ученика Христових, јуче како читасмо, затворених у соби у Јерусалиму, у страху од Јудејаца. И ми смо данас, чини се, све више повучени у наше собе наших свјетова, наших мука које нас муче. Наших страхова који нас тиште, који нас прогањају, и тако некако и живот нам пролази често у страху. На концу и у страху од смрти. И заиста, овај празник Христовог Васкрсења нас опомиње да нема напретка у тој, како је говорио Свети отац Јустин Ћелијски ”воденици смрти” без Онога који је сам побиједио смрт. Онога, како смо јуче читали у Светом Јеванђељу, сада неограничен.
Он је подсјетио да Господ Исус Христос своје ученике поздравља ријечима: ”Мир Вам”,те констатовао да те ријечи више нису само обичан народни јеврејски поздрав, већ велики дар човјеку. То је, како је казао, ”нови поздрав који сада доноси Васкрсли Христос и даје му нови квалитет”.
– То је вишњи мир. Мир који превазилази сваки разум. Мир онострани, који само може дати Васкрсли Христос. То је тај мир који преображава све нас и који преображава и овај данашњи дан када се сјећамо наших покојника на овај Побусани понедјељак, како га називамо Васкрс покојника.
Осврнувши се на молитвени помен великом сликару и иконописцу – Анастасу Боцарићу, он је нагласио да је посебно важно поменути и његовог млађег брата – Спиридона Шпира Боцарића.
-Помолисмо се данас, драга браћо и сестре, да се тог мира васкрсења дотакну и душе свих наших покојника и свих оних који почивају на овом светом гробљу, а међу њима посебно великог сликара, вајара и иконописца Анастаса Боцарића и његове породице. Посебно, посебно помињући његовог млађег брата такође сликара, великог безгробника. Безгобника и мученика јадовинског, Спиридона-Шпира Боцарића, коме нема данас ни гроба ни мрамора.
Рекао је да је Анастас Боцарић читав свој живот био гладан и жедан вјечне љепоте.
– За својих 80 година живота, Анастас је живио и стварао као признати и истакнути академски сликар у бројним земљама, у бројним градовима, а прије свега да се ми њиме поносимо што је он одавде из старог града Будве, па је онда кренуо својом лађом по немирном мору до: Солуна, Атине, до Задра, до Мостара, Сарајева, Београда, Новог Сада па чак и до Каира. И на крају до Пераста, гдје се упокојио 1944. године, а онда три године касније пренешен овдје у своју Будву. Када видимо његове слике можемо можда рећи да је он кроз читав свој живот, као и многи умјетници, увијек носио са собом глад и ону жеђ и ону љубав за љепотом, и то можемо рећи за оном вјечном љепотом. А носио је богами и крст, опет умјетника, због често лошег материјалног стања како је живио, а некада и немања слуха од стране друштва за неке од његових оригиналних идеја.
Отац Александар је нагласио Боцарићеву патриотску и човјекољубиву улогу у српском народу.
– Анастас је био не само то, не само умјетник, него и велики интелектуалац. Истакнути, изузетни патриота и човјекољубац. Борећи се за своју идеју око једног хуманог друштва, које је он основао под називом ”Тиссис”, а то друштво је било посвећено, можемо рећи, завјетној мисли и чувању сјећања на трагичне и славне српске јунаке и догађаје из историје. Он је записао следеће ријечи, које сви треба добро да чујемо и запамтимо: Нема ништа, што би било веће од жртве самопрегора за своју Отаџбину – за човјечанство. Ја сам то учинио овим мојим дјелом највише човјечности и патриотизма. Нема ништа племенитије од захвалности према заслужнима … и пијетета према несрећнима. Ја сам од своје љубави, овим дјелом оплео свима заслужнима један најшири вјечан вијенац… и запалио једно вјечно кандило свима Мртвима за све сиромахе моје отаџбине и цијелог човјечанства. Нека и дужни принесу по један свој цвјетић и кану по једну капљу уља од своје племенитости.
На крају је пожелио да Боцарићеве позив и ријечи остану упамћене и у овим и у генерацијама које долазе.
-Нека овај Анастасов позив, драга браћо и сестре, чије име на грчком језику одакле он и потиче значи васкрсење, нека позив остане свима нама и будућим генерацијама, као прави и истински завјет, јер заиста, како он рече, нема ничег племенитијег и већег, од помињања и благодарности према заслужним људима овога народа, чији нам гробови, а ево његов гроб прије свега, свјетле и ако Бог да свјетлиће свјетлошћу Васкрсењем Богочовјека Христа. Христос Васкрсе!
О. Б.
Фотографије: Никола Тодоровић, Црква Свете Тројице – Будва
