Велико освећење Храма Васкрсења Христовог у Франкфурту

,,Драга браћо и сестре, уважени гости, драги пријатељи, данас смо сабрани у великој и дубокој радости – у радости која превазилази ријечи. Освећен је нови храм, који је ушао у живот Цркве као мјесто сабрања, мјесто гдје ћемо се учити заједништву, покајању и праштању. А управо нам о сабрању и заједништву говори и данашње јеванђеље о јављању васкрслог Господа својим ученицима. Није случајно што се баш овај одломак чита у недјељи по Васкрсу. Јер све што се збило у оној соби – затворена врата и страх који стеже срца ученика – дубоко нас се тиче. И тиче се наше Цркве.

Каже се да су се ученици склонили због страха од Јудејаца. Колико само пута и ми затварамо врата срца свога – због страха, туге или немоћи? Колико пута и ми, као и они, чекамо нешто што не умијемо ријечима исказати? А онда – баш у такав простор – улази Христос. Не руши врата. Не виче. Не прекоријева. Он дође и каже: „Мир вам.“ Тим једноставним, а спасоносним поздравом отвара простор нове стварности: стварности у којој Бог не долази да влада, него да сабира – у љубави и вјери.

И у том тренутку, Он показује апостолима своје ране. Не крије их. Христос, васкрсли, живи, прослављени – не враћа се, дакле, као неповријеђени Бог, већ као Онај који носи ожиљке љубави. Тако нам се приближава, учећи нас да Црква није тријумфална тврђава, него тијело живога Бога – рањено и васкрсло.

​Зато и овај храм који смо данас освештали није само грађевина. Његови зидови јесу од камена, али његова душа сте – ви. Ми. Црква није објекат, него заједница и однос. Она није безгрешна, али је жива. Носи своје ране и благодат. И као што Тома није могао да вјерује док није видио ране – тако неријетко ни ми не можемо да вјерујемо ако не осјетимо да нас Црква у нашим слабостима прима, а не одбацује. А Тома, не заборавимо то, није невјерни. Он је искрени трагалац, који нас учи да Бог не одбацује питања. Не одбацује сумњу. И Христос му не даје само доказ, него – додир и живи, стварни однос. И тај додир рађа најдубљу и најдирљивију исповијест вјере у цијелом Јеванђељу: „Господ мој и Бог мој!“

Такву вјеру да нам Господ дарује: вјеру која се не боји рана. Вјеру која не тражи савршенство, него заједништво. Вјеру која се не ослања на камен, него на Христа. А у Њему – све што је рањено бива зацијељено и преображено. Зато је овај храм знак да Бог није одустао од нас. Сабира нас, рањене тражитеље, и дахом Духа Светога претвара у живу Цркву. Овај храм није само плод потребе за молитвеним мјестом у туђини, у којој, знамо то врло добро, није лако чак ни онда када нам ништа материјално не недостаје. Овај храм је плод труда да се наша заједница учврсти, да осјетимо припадност  једни другима и мјесту у којем живимо.

Хвала вам, свима понаособ, за добру вољу, за сваку жртву, прилог, сваку капљицу зноја која је натопила овај камен – хвала вам за сву љубав према својој заједници.

Али, и поред свега, морамо се још једном подсјетити: није храм, сам по себи, оно што чини дом Божији. Јер можемо се и на ливади сабрати и помолити, ако у срцу има љубави. Много је важније какви смо људи – једни према другима. Јер у овом свијету, увјерен сам у то, браћо и сестре, саборност и саосјећање потребнији су нам више него икада. Стога је битно не само шта зидамо око себе, него шта градимо у себи и какве мостове подижемо према другима. Створени смо по лику Божијем, и како је говорио блаженопочивши патријарх Павле – прије свега треба да будемо људи. А то значи: да не чинимо другоме што не желимо да се нама чини, и да чинимо оно што бисмо хтјели да буде нама даровано на земљи.

Градити храмове јесте узвишен чин – и овај храм јесте подвиг достојан сваке похвале – али градити у себи и међу собом грађевину доброте, пожртвовања, милосрђа – усуђујем се рећи – још је важније. Јер не спасавају грађевине душе, али их зацијело може спасити дјело доброте и љубави.

Овај храм је лијеп и важан, и вјерујем да се Господ, као и ми, радује овом уздарју. Али да се ми њиме и служимо на добро. Да оно што данас славимо не буде само црква углађена и углачана, у позлату одјевена – него да и ми, који у њу улазимо, будемо душе чисте, колико је то могуће у овом свијету. А увијек је, да не будемо у заблуди – могуће боље и више. Али да бар дамо све што је у нашој моћи да извучемо најбоље из себе.

​У овом храму ћемо се, ако Бог да, у радости окупљати – дочекивати Рођење Христово и Његово Васкрсење, и све празнике. И зато је потребно да непрестано себе и једни друге подсјећамо на суштину цркве као мјеста саборности гдје се људи повезују с Богом и једни с другима. Нека та наша заједница, колико је могуће, буде здрава, саосјећајна, нека се међусобно подржава и помаже. Јер – понављам – узалуд су нам куле и градови  и цркве саме по себи ако љубави за ближњега и једни за друге у себи немамо.

И, на концу, да не заборавимо: на данашњи дан Христос је дозволио Томи да дотакне Његове ране. А нама је данас у овом светом храму – и тако ће бити довијека –Христос даровао да дотакнемо Његову љепоту и да се присјетимо Његовог страдања и славног васкрсења. Тома је, додирнувши Његове ране, ускликнуо: „Господ мој и Бог мој!“ И ми данас, након свих суза, зноја, бриге и уздисаја, славећи Васкрсење Христово и гледајући овај прекрасни храм, једнодушно кличемо и радосно исповиједамо: „Господ мој и Бог мој!“ Амин!”