Свештенство Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици је на Велики Четвртак у Саборном храму одслужило јутрење Великог Петка са читањем дванаест страстних – страдалних јеванђеља.
У току службе свештенство је у входу изнијело Часни крст Господњи.
Након прочитаних дванаест страсних – страдалних јеванђеља, протојереј Игор Балабан, архијерејски намјесник зетски и секретар Епархијског Управног одбора Митрополије црногорско-приморске, обратио се свима сабранима:
– Спаситељ и Васкрситељ свијета, њега ми безумни људи пљујемо, бијемо, ударамо, распињемо на крст, до смрти. Безумље људско нема граница. Најмаштовитије што човјек може да учини у својој лудости и палости је оно што може да учини против Бога и против свога ближњега, у мржњи и у јаду своме, које и на друге показује у свакодневном свом животу, али не само према другима, него и према себи”, – рекао је он.
Прота Игор је закључио да се безумност напада на Бога огледа управо у томе што на тај начин човјек жели да уништи највеће добро и истинско спасење које му долази кроз Господа:
– Како је човјечанство безумно? Господ сами долази да исцијели и да васкрсне свакога од нас, да нас ослободи од гријеха и од смрти, од нашега основнога непријатеља. Све друго и све остало можемо да поразимо. Успије човјек да порази све друго што му стаје на путу животноме, али смрт никада не успијева.
– Када мрзимо на себе, као да се Њему изругујемо. Не брани Господ ни себе да волимо, али каже: ”Љуби ближње своје као самога себе!”. Велика је тајна овога петка, кога и зовемо Велики Петак. На другим језицима га на разне начине зову, па га зову и добри петак. А како је добри петак? Тако што да није било овога петка, не би било ни Васкрсења. Како вели наш велики и највећи поета и владика Његош: ”Васкрсења не бива без смрти”, подсјетио је прота Игор.
– Земаљски живот сам је смртоносан, али од Христа и по Христу све се изврће наопачке. Не да живот није смртоносан, не да живот не води смрти него смрт води у живот! И то у живот који ће исцијелити све наше мане, а унаприједити све наше врлине и дати да вјечно живимо. Свечано се сјећамо ове смрти, али сјећамо се и велике улоге које је Христос урадио за нас, побиједио смрт, а у исто вријеме се сјећамо и безумља људскога које је спремно да ради својих идеја, идеологија, брига, страхова убије Бога, убије Бога и у себи и у другима. Не дао, Господ, да ми то чинимо, да не будемо никад међу нима који вичу: ”Распни га, распни!” него да будемо међу онима који се нуде да понесу Његов крст и да му помогну да сиђе са тога крста, и да будемо међу онима који чекају да из гроба Његовога наступи свијетло Васкрсење.
Текст, фото: Борис Мусић
