На празник Цвијети, када наша света Црква прославља спомен на улазак Господа Исуса Христа у град Јерусалим, одслужена је света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је предстојао протојереј Никола Пејовић. Проти Николи саслуживали су: протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Бранко Вујачић, јереј Велимир Бугарин, као и ђакон Ведран Грмуша.
Свима сабранима у овоме светоме храму обратио се началствујући протојереј Никола Пејовић који се у уводном дијелу свог обраћања присјетио догађаја који свједочи – да свако вријеме има све оне личности које је имало и Јеванђеље, и да све оно што је Христос пролазио, морају да прођу и сви хришћани:
– Када је непосредно пред освећење Саборног храма Христовог Васкрсења, блаженопочивши Митрополит Амфилохије гостовао на једној овдашњој телевизији, један новинар га је онако злонамјерно питао: ”Зар не би било боље да сте све то што сте уградили у тај Саборни храм, сво то злато, драго камење, сви ти скупи радови који су изведени, зар не би било боље да сте то уновчили и дали сиромасима?” А он, онако како га је Бог дао смиреног и мудрог, рекао му је ријечи које смо данас чули у Јеванђељу. Овај новинар говорио је баш оне ријечи које нажалост Јуда говори Христу. Митрополит Амфилохије је рекао том новинару: ”Немојте да сте као Јуда, јер и Јуда је рекао, зар не би било боље да смо продали ово скупоцјено нардово миро и да смо раздали сиромасима, него што га просипа она по твојим ногама?” И одговорио је Митрополит ријечима Господњим, онако како је и живио и како је и проповиједао: ”Сиромахе свагда имате поред себе, а ово је она својом љубављу мени припремила за погреб.” Дакле, шта нам ово говори? Да је Христос исти и јуче и данас и сјутра, и да свако вријеме има све оне личности које је имало и Јеванђеље, и да све оно што је Христос пролазио, да то морају да прођу и сви хришћани у овом или оном облику.
Надовезујући се на паралелу између Јеванђелског зачала које између осталог показује и лажну бригу издајника Јуде Искариотског ради тада изузетно скупоцјеног нардијског мира које је Марија, сестра Лазарева и Мартина, излила из велике љубави на ноге Спаситељеве, и оних новијих историјских догађаја у Црној Гори, у којима из недобронамјерних побуда се замјерао принос жртве и љубави Господу у виду изградње велелепних и лијепих Храмова, прота Никола је исказујући колико је то заправо потребно, указао и на онај најважнији принос Господу, а то је принос срца.
– Када то преточимо на све оно што ми данас ево у овоме Храму доживљавамо и созерцавамо, и гледамо и у свему овоме учествујемо, ту су и ови дивни ликови, и ова позлата на фрескопису, и овај скупоцјени камен, и овај диван хор, и ове наше украшене одежде и скупе сасуди, а није ли то оно Нардово миро, оно најљепше што данашња цивилизација има, а које смо принијели Христу, и за Његов погреб, за Његово страдање, за свједочење тог страдања и за свједочење Његовог Васкрсења. Скромност је врлина и свако од нас појединачно треба да буде смирен и скроман, и пред Богом и пред другим људима, али Богу треба приносити оно најважније, а то је срце.
”Радујте се!”, каже Апостол Павле,”и опет велим – радујте се”, да радост своју свагда имате испуњену! Да ту радост свједочите, радост живота, зато што и ми у свој тами, неправди, злу, мржњи, имамо Цара Славе кога исповиједамо и коме пјевамо: Осана! Благословен који долази у име Господње! Да тога нема, не би могли на прави начини да се спремимо за ове дане Христовога страдања и Христовога распећа, поручио је на крају свог обраћања протојереј Никола Пејовић.
Улазак Христов у Јерусалим – Цвијети, покретни је празник који се слави сјутрадан по Васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недјеље Великог поста и недјељу дана пред Васкрс. Установљен је у Јерусалиму крајем IV вијека за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана прије Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.
Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим.
Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, други су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут.
Текст, фото, видео: Борис Мусић
