У средишњем дијелу полуострва Луштица смјештено је село Мркови у којем се налази црква посвећена Васкрсењу Лазаревом, једина црква посвећена овом празнику у Црној Гори.
Луштички парох протојереј Никола Урдешић за наш портал говори о храму Васкрсења Лазаревог у селу Мркови на Луштици.
-Село Мркови се налази у наставку клиначке висоравни испод највишег врха који се зове Обосник, па се са једне стране пружа према брдашцету које се зове Љумотића гомила, а са друге стране према Слаткој гори, и са треће стране према Радованићима. Тако је село распрострањено. Ту су братства: Мрковчевићи, Мариновићи, Богетићи, Урдешићи, Јановићи. Има и братство Јанковића. Да се сјетимо и изумрлих братстава, а то су братства Неверовића које је народ да не би личило на невјеровање звао Неровићи, мада је њихово презиме како се барем претпоставља настало од невере или невремена на мору, јер су били сви поморци и имали су своје бродове. Исто тако је изумрло и братство Поповића.
Црква Васкрсења Лазаревог потиче из 17. вијека и једина је црква у Митрополији црногорско-приморској посвећена овом празнику. Учитељ Младен Црногорчевић у свом дијелу ”Цркве у Луштици” оставио је преписе записа са четири престоне иконе у цркви Васкрсења Лазаревог. На записима су писала имена приложника икона, а у питању су четири поморска капетана: Ђуро и Нико Јановић, Нико Неверовић и Ђуро Јовов Сетенчевић. Црногорчевић помиње и натпис са црквених двери у којем стоји да су двери насликане 1771. године руком зоографа Петра.
– Храм Васкрсења Лазаревог је саграђен 1605. године. Постоје два извора о ктиторима тог храма. Један извор говори да је храм подигло братство Јановића, а други да је храм подигло братство Вудуриса, данашњих Урдешића. У питању је једнобродна црква са полукружном апсидом према истоку и звоником на преслицу са једним звоном. Црква није живописана. Споља је урађена фино клесаним каменом, а унутра је малтерисана. У цркви се до преношења у ризницу налазио иконостас који је радио Петар Рафаиловић. Тај иконостас је урађен 1771. године, а у цркви је и данас онај који је рађен 1909. године и њега је урадио сликар и иконописац Ђурановић из Каменара, који је своје образовање стекао у Русији. Црква Васкрсења Лазаревог је једина црква посвећена овом празнику у нашој Митрополији, а колико ја знам једна је од три жива храма у Српској Цркви.
У дванаест луштичких села има осамнаест православних храмова, који свједоче о томе колико је народ овога краја у прошлости држао до своје вјере и колика је била потреба за светињом. Поводом прославе 405 година од градње храма посвећеног васкрсењу Лазаревом, 27. марта 2010. године, блаженопочивши Митрополит Амфилохије је служио са свештенством Свету литургију у овом храму. Том приликом је у својој бесједи похваливши претке житеља овога села за подизање храма у спомен баш овоме празнику казао: – За Четвородневног Лазара је остало предање да се никада није насмијао послије свога васкрсења. Само једном се насмијао, кад је ишао са својим учеником. Кад га је ђак упитао зашто се смије, он му је одговорио: ”Смијем се јер гледам како прах краде прах”. Видио је неког лопова како краде ћуп негдје поред пута. Као што је Лазару било смијешно како лопов краде ћуп, како дакле прах краде прах, исто тако је смијешно кад се људи везују за земаљска добра, за оно што је пролазно и што је земаљска прашина, рекао је Митрополит Амфилохије.
Слава овога светог храма се прославља уобичајено, као и све друге храмовне славе у нашој Цркви.
-Служи се наравно Света литургија, а потом се на Лазареву суботу праве крсни входови, како то наш народ зове Литије. На Луштици, Кртолима и Грбљу се каже – носе се Крсти. Креће се из цркве па се обилази скоро читаво село и између кућа. Тог дана се умјесто врбових гранчица којима се ките Литије у осталим српским мјестима у знак спомена на Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, на Луштици освештавају гране маслине, јер нема врба. Оно по чему се можда разликује тај крсни вход у односу на друга мјеста је то што се задржао обичај да се на неколико маслина прочита молитва, како би Бог дао да та година буде родна. Стари Луштичани су говорили да је маслина као жена, што је боље пазиш боље ће да рађа. Али је и као мајка, кад год јој се човјек врати она га прима. Ово је и завјетна слава села, тако да мјештани, оно мало што их је ту остало да живи, тога дана не започињу никакве послове.
О. Б.
