Вјероучитељица школе вјеронауке при Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, Зорка Пејовић, готово петнаест година окупља дјецу око Христа и најважније животне науке, науке о вјери. Иако је са радом почела у вријеме када је било далеко мање доступних уџбеника и наставних средстава за држање наставе вјеронауке код нас, креативности за добар час јој није мањкало.
– Вјеронауку сам почела да држим прије 14 година, са благословом блаженопочившег Митрополита Амфилохија, у цркви у Момишићима. Ми смо били једна мања заједница од ове каква је сада на храму. Било нас је око тридесетак тада и сјећам се да смо полако, корак по корак кроз причу и игру кренули и са упознавањем и са часовима, да би ето касније постали озбиљнији ђаци.
Каже да је досадашње радно искуство научило да дјеца траже цијелог човјека, са изразитом жељом да га поближе упознају и изграде један лични однос.
– Дјеца траже да вас упознају, да им се представите. Не само да дођете на час и да им испредајете лекцију, већ да читавим својим бићем учествујете у тој заједници са њима. Траже и примјер. Они гледају како ми нешто радимо, па се онда и они труде да нас опонашају. И то је тако свуда, не само на вјеронауци. Тако је и у спорту и у школи и на свим другим активностима.
Пејовић наглашава да је ипак за изградњу квалитетног односа на релацији вјероучитељ-ђак, потребно вријеме.
– Није исто када дјеца дођу на један или два часа вјеронауке и оду, или када се дјеца у тој првој етапи задрже десетак часова. Зашто кажем да је потребно више од два часа? Зато што је за све потребно вријеме. Кад се ми упознамо, кад они упознају заједницу у коју су дошли, када виде да је то једна здрава средина гдје се ми учимо добрим, лијепим и корисним стварима, гдје учимо да поштујемо и волимо једни друге, онда се врло лако вежу и за вјероучитеља, а и за своју групу вјеронауке.
Да се у школама вјеронауке рађају пријатељства за цио живот, потврђују и неријетке ситуације да касније када одрасту, та иста дјеца међусобно постају кумови, пословни сарадници, па чак и брачни другови.
– Кад видим неке од мојих старијих ђака са вјеронауке, из претходних генерација, срце ми заигра од радости. Баш смо недавно вјенчали један пар који се упознао на вјеронауци. Кад су мало одрасли и завршили са часовима вјеронауке, свако од њих је отишао наравно на своју страну у неке друге школе, али су се онда касније поново срели. Наравно, онда су у радости евоцирали те заједничке успомене са наших часова, дружења, путовања и тако су некако поново открили то што их повезује и да на томе граде однос. И ето, из тога се Богу хвала изродила једна благословена брачна заједница у којој ће они на исти начин да васпитавају и своју дјецу сјутра, и то је заиста за све нас једна велика радост. Да не кажем да има и оних наших ђака који сада увелико крштавају своју дјецу и доводе их на часове вјеронауке, као што су некада њих доводили њихови родитељи.
Сарадња вјероучитеља са родитељима је веома важан сегмент у процесу учења дјеце православној вјери.
– Дешава се и да дјеца доведу родитеље на вјеронауку. Дијете на примјер дође први пут са неким својим другом или другарицом, а онда родитељи из жеље и потребе да виде и чују шта то дјеца уче и раде на часовима, дођу касније са њима, па се и они заинтересују и добију инспирацију, ослободе се да питају оно што их занима везано за вјеру и Цркву.
У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици дјеца су на часовима вјеронауке подијељена у групе. Најмлађу групу дјеце води вјероучитељ и хоровођа Ана Ненадић, професор музике.
– На часове вјеронауке на храму долази велики број дјеце, тако да смо ми подијељени у четири узрасне групе. Прва група најмлађих и најслађих, коју ми зовемо ”Васкрсењко” су дјеца узраста до 3. разреда. Програм је за њих замишљен тако да они кроз игру, пјесму, цртање и дружење полако уче основне црквене и духовне појмове, и они у том најмлађем узрасту заиста доста науче.
Припремљени за озбиљније усвајање знања о својој вјери, из најмлађе прелазе у следећу узрасну групу у којој су дјеца узраста до 6. разреда основне школе, и том преласку код својих старијих другара се веома радују.
– То је за њих један посебан тренутак, зато што тај прелазак у старију групу за њих представља нешто јако подстицајно, јер ето они нису више мали него прелазе да уче са старијима. То је тренутак који они чекају и радују му се као да иду у неки други град, а не да прелазе у учионицу спрат изнад. И заиста се осјети и код дјеце тај тренутак да су сазрели и да је вријеме да пређу на следећи ниво усвајања знања. Имамо два часа недјељно, час вјеронауке и хор. На часовима вјеронауке учимо, гледамо неке едукативне филмове и слично, а на хору све то обрадимо али кроз пригодне духовне пјесме.
Трећа група окупља дјецу узраста од 7. до 9. разреда и оно што је за њих посебно карактеристично је изражена воља да се укључе у разне активности којима могу допринјети својој црквеној заједници.
– Они су већ мало старији и некако очекују да се тако према њима и понашамо, па тако негдје и гледам да се опходим према њима, са неком лаганом опаском да су они већ моји млади људи а не дјеца. Код њих је примјетна једна жеља за укључењем и у друге активности при Цркви. Често ми постављају питања: можемо ли ми некад нешто да радимо на храму, нешто да вам помогнемо? То је за њих важно. Осјећају се корисним, укљученим и у друге сегменте живота Цркве.
Четврта група обухвата средњошколце и студенте. Групу омладинаца води свештеник Павле Божовић, координатор Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске и дугогодишњи вјероучитељ на Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.
Часови вјеронауке се одвијају по плану и програму који је прописао Катихетски одбор Митрополије црногорско-приморске. Но, то ипак не значи да се упркос прописаном плану на часу неће добити одговори и на она питања која нису везана за лекцију која се обрађује.
– Важно је да радимо по плану и програму да бисмо имали неки континуитет. Међутим дешава се и то да дјеца дођу са неким питањем мимо плана и програма, и најнормалније је да ћемо ми да се позабавимо тим питањем које дијете у том тренутку оптерећује или занима. Имамо времена да наставимо тамо гдје смо стали са предавањем, али не прескачемо интересовања и потребе дјетета, каже у разговору за Радио ”Светигора” вјероучитељица Зорка Пејовић.
Часови се одржавају суботом и недјељом од 16 до 19 часова, по распореду који је утврђен за узрасне групе. Упис је током цијеле године, а све додатне информације могу се добити на храму, од вјероучитеља или свештенства.
Школа вјеронауке на Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици је почела са радом 2004. године, благословом блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Први вјероучитељ је био протојереј Мирчета Шљиванчанин, садашњи старјешина цркве Светог Ђорђа под Горицом, који је дуги низ година био и координатор Катихетског одбора.
Слава школе је празник Светог Николаја Охридског и Жичког, 3. мај, а ове године ће тога дана бити одржана и свечана академија поводом обиљежавања јубилеја – двадесет година рада школе, која је прошле године одложена јер је дан славе пао на Велики петак.
Полазници школе редовно узимају учешћа у разним свечаностима које се одржавају на храму и у Митрополији. Током Дјечијег сабора на Цетињу, највећег и најважнијег годишњег сабрања дјеце у Црној Гори, учествују у бројним креативним и спортским активностима, те квизу знања.
Током школске године практикују одлазак на заједничке излете или краћа поклоничка путовања.
Дјеца заједно са својим вјероучитељима учествују и у разним хуманитарним активностима.
О. Б.
