Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на Сретење Господње, 15. фебруара 2019. године у Цетињском манастиру
Прослављамо, драга браћо и сестре, дивни празник и по имену и по садржају – празник Сретења Господњег. Израз који често употребљавамо међу собом – желимо срећу једни другима, и кажемо: Да Бог да срећан био, и срећу имао.
Шта то значи имати срећу и бити срећан? То, у ствари, значи срести се са неким и са нечим. Да те срете добро, да се са добром сретеш, или да се сретеш са добрим човјеком, са оним што испуњава твој живот и што те освећује и што те просвећује, што те чини правим човјеком – то значи, у ствари срећа. А има ли веће среће од сусрета са живим и вјечним Богом? Отуда и Сретење. Сретење са Дјететом, Младенцем, кога су донијели у Јерусалимски храм да се испуни Закон Мојсијев на њему, и са којим се срео Симеон Богопримац, коме је Дух Свети унапријед казао да ће се удостојити тога великога дара да се срете са Месијом, са Искупитељем, са Спаситељем. И чекао је старац тај свети и велики дан. Тај је догађај такође чекала и старица Ана Фануилова, пророчица, која је поживјела са својим мужем седам година, а послије је сав свој живот привила уз свети храм, и удостојила се тога сретења, те среће да се срете са Дјететом Пресвете Дјеве.
Сретење је празник који се празновао од најдревнијих времена, а нарочито се празнује од VI вијека, од времена великог цара Јустинијана, оног цара Управде који је владао и овим нашим крајевима. Ено свједочанства – Златица, и они древни темељи храмова. Ако Бог да обновићемо ми бар један од оних храмова. Сад се обнавља она древна лавра, најстарија лавра хришћанска на овим просторима. Тај храм је грађен у вријеме великога цара Јустинијана и ту је било сједиште епископа, то свједочи и онај мермерни саркофаг који се и дан данас налази тамо.
Тај цар Управда, Јустинијан, велики законодавац и велики владар, 544. године се договорио са тадашњим патријархом цариградским да у читавом његовом великом царству, које се простирало од Индије све до Британских острва, сав народ пости. Јер, шта се догодило? Наишао је велики помор, сваки дан по пет хиљада људи је умирало и у царскоме граду и ван њега, а у исто вријеме догодио се страшан земљотрес у Антиохији. Пропада и царство, пропадају и градови, умире народ… Стога су цар Јустинијан и патријарх расписали тај свети пост, који је народ прихватио; пост и молитву. Благодарећи томе те 544. године дошло је до заустављања помора и до заустављања земљотреса, а то се догодило управо на празник Сретења Господњег. Од тада је овај празник постао један од најдивнијих празника у Цркви Христовој.
Празнује се до данашњег дана то сретење у Јерусалимском храму, када је Симеон Богопримац узео Господа у своје руке и изговорио оне дивне и чудесне ријечи, које ми данас понављамо на свакој вечерњој служби Божјој: Сад отпушташ у миру слугу Свога, Господе, по ријечи Својој, јер видјеше очи моје спасење Твоје, припремљено за просвећење незнабожаца и за славу народа Твога Израиља. Срео се са Спаситељем Симеон Богопримац, загрлио Га је и благословио, а у исто вријеме је и Ана Фануилова, надахнута Духом Светим, посвједочила да је то обећани Месија, о коме су свједочили сви Свети пророци кроз вјекове. Тада је у Храму био првосвештеник Захарије, отац Јована Крститеља, и он је поставио Пресвету Дјеву на мјесто где стоје дјевојке, па су се побунили. Али, Захарија, који је раније добио знамење и за сина свога Јована Крститеља, а и за овога Младенца, рођенога од Пресвете Дјеве, знао је шта чини и како чини. А Господ је испунио Закон; сам Законодавац Бог га је прво испунио да би онда и друге научио како треба да испуњавају Закон.
Тај сусрет, чудесни сусрет Симеона Богопримца, Ане Фануилове и Захарија првосвештеника у Храму јерусалимском, наставља се кроз вјекове, до наших времена. И данас, овдје у овом нашем светом храму ми се сретамо са самим Господом, и примамо самога Господа, Тијело Његово и Крв Његову. Наставља се та велика и света тајна Божијег присуства у људском животу, то сретење човјека и Бога, најзначајнији и најсветији сусрет. И то није сретење само у времену пролазном, које данас јесте а сјутра није, него је то сретење које почиње данас и траје бесконачно, у вјечност.
Сретење са Богом – то јесте права и истинска срећа, а не оно са чим се срећемо овдје у животу земаљском и пролазном, јер сваки сусрет овдје на земљи кратко траје. Па ако траје некад и сто година, шта је сто година у односу на пролазност? А овај сусрет, сусрет са живим Богом, са Искупитељем, са Месијом, са Господом Христом, овдје започиње у Тајни светога крштења, тајни запечаћења Духом Светим, у тајни живљења у Цркви Божијој, у тајни примања Тијела и Крви Христове – Светога причешћа, у тајни молитве наше Њему усмјерене, и наставља се тај сусрет и до смрти, и у смрти, и послије смрти, вавијек вијека. То је право Сретење! То је права срећа и једина истинска срећа за свако људско биће овдје на земљи!
Зато и ми празнујемо овај дивни празник и радујемо се том сусрету са живим Господом нашим Исусом Христом. Њему нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.
Часопис Светигора бр. 299
Фото: Манастир Високи Дечани
