Наша Црква Пресвету Богородицу поштује више од свих других светитеља, управо јер је она та која је од Бога одабрана да роди Господа Исуса Христа. Због тога јој се молимо, не само као Мајци Божијој, већ као мајци свих нас.
Значење ријечи Ваведење преводимо као улазак или увођење, али не просто улазак у неку просторију, већ свечани чин уласка, као што су некада војсковође свечано улазиле у новоосвојени град пролазећи кроз славолуке. Тако и ми данас, прослављамо Улазак Пресвете Богородице у Јерусалимски храм. Марија je тада имала свега 3 године, а како је била измољена од Господа и пошто су је родитељи добили када су већ били у одмаклим годинама, они су одлучили да ће своје једино дијете посветити Господу Богу. Овдје је важно знати да је Богородица од малена васпитана у побожној атмосфери.
У жељи да испуне свој завјет и да кћи посвете Богу, праведни Јоаким и Ана је доводе у Јеруалимски храм, гдје ће она провести своје дјетињство у читању Светог Писма, молитви и припремању за даљи живот. Јеруалимски храм је био најбоље училиште тога доба, с обзиром на то да школе, као образовне институције нису постојале. Ово је на неки начин слично похађању школе вјеронауке. Данас, када у Црној Гори, вјеронаука није дио образовног система, Црква је та која нуди вјерско образовање дјеце и на тај начин чува и васпитава своју дјецу као брижна мајка. Јерусалимски храм можемо посматрати и као претечу универзитета.
Дакле, малу Марију повјеравају Захарији, првосвештенику, старјешини Јерусалимског храма, који је био њихов рођак. Захарија је био Јелисаветин муж, а они су, као што знамо, родитељи Светог Јована Крститеља. Брижни родитељи нису тек тако оставили своје дијете, већ су бригу о Богородици дали најугледнијем човјеку тога доба.
Надахнут Духом Светим, Првосвештеник Захарија, прекршио је дотадашњу праксу и малену дјевојчицу увео у најсветији дио Јерусалимског храма, у Светињу над Светињама, у који је могао да уђе само Првосвештеник и то једном годишње!
Светиња над Светињама, најсветији дио Јерусалимског храма у ком се чувао ковчег завјета. Ковчег завјета је најсветија реликвија јеврејског народа. Он је представљао присуство самог Бога, јер су се у њему чувале: плоче Закона (двије плоче на којима је Мојсије добио 10 заповијести од Бога), чинија са маном (храном која је са неба дата јеврејском народу док је ходао кроз пустињу) и процвјетали штап Аронов (Арон је био првосвештеник и Мојсијев брат, који је направио први шатор од састанка, претечу храма). На врху овог ковчега, стајала су два златна херувима, који су чували ковчег. Светиња над светињама је била одвојена од остатка храма великом и дугачком заставом, која се како нам свједочи Свето Писмо поцијепала у трентку када је Христос умро на Крсту, означавајући тиме крај Старог Завјета.
Оно што је Светиња над Светињама била у Јерусалимском храму, данас је то Олтар, а оно што је био ковчег Завјета, данас је то Часна Трпеза. Јерусалимски храм је схватан као мјесто у коме живи Бог. Господ кога је немогуће описати, немогуће ограничити, јеврејски народ је покушао да смјести у сазидани храм. Али, управо због тога је важна Пресвета Бородица, која као мало дијете улази у тај зидани Дом Господњи, како би након изласка из њега, она сама постала Дом Господњи у чију се утробу, али сада истински, смјешта несмјестиви и неописиви Бог.
Дакле, оно што је био Јерусалимски храм за Јевреје, Богородица постаје за све нас, јер је управо Њу одабрао Господ да роди Спаситеља свијета!
вјероучитељ Јовица Вукасовић
