у Част Славне Владичице наше Богородице и приснодјеве Марије
Ватопед је грчки манастир који се налази крај невеликог залива на североисточној обали Атона. Овај манастир је један од најстаријих, најбогатијих и највећих манастира на Светој Гори Атонској.
Према предању основао га је равноапостолни цар Константин у првој половини IV века, али га је у истом столећу разорио богоотступник Јулијан. Крајем IV века обновио га је грчки цар Теодосије у знак захвалности Богу, због избављења од бродолома, свога сина Аркадија. Године 862. поново су га разорили Арабљани, а у X веку по савету преподобног Атанасија Атонског, обновила су га тројица богатих мирјана, браћа – Атанасије, Николај и Антоније из Андријанопоља.
Саборна црква манастирска, једна од највећих цркава на Атону, посвећена у част Благовештења Пресвете Богородице, подигнута је у X веку и у њој су сачуване фреске из XVI века, а такође и део мозаика.
У оваквом једном манастиру налазе се бројне чудотворне иконе, међу којима је и Јелеотичива/Уљеточива, (грч.Елеовритис).
Међу осталим манастирским светињама чувају се делови животворног Крста Господњег, делови трске, сунђера и огртача Христовог, као и јединствена, непроцењива Ватопедска светиња – Богородичин појас. Ту су и делови моштију светих: Григорија Богослова, Андреја Критског, апостола Вартоломеја, великомученика Теодора Стратилата, Параскеве, Кирјака, Сергеја, Вакха, свештеномученика Харалампија, великомученика Пантелејмона, Трифуна, Јована Милостивог, архиђакона Стефана, великомученика Димитрија Солунског и других.
Јелеоточива икона, добила је име по следећем чудесном догађају:
У време када је у светом манастиру Ватопеду подрумар/дохијар био преподобни Генадије (његов помен слави се 17. новембра), једне године деси се толика оскудица, да манастир остане са залихом, – од једне једине посуде уља. Желећи да сачува те последње капи за кандила у цркви, преподобни Генадије почне закидати од братије. Надајући се међутим на помоћ од Богородице, којој је овај свети манастир и посвећен, игуман манастира му заповеди да слободно даје уље братији, а преподобни га послуша.
Сишавши једног јутра у манастирски подрум са мишљу да је залиха већ потрошена, на своје велико изненађење преподобни Генадије затекао је ћуп препун уља. Толико је уља било, да се преливало преко обода и обилато точило и цурило испод подрумских врата. Тада су сви монаси прославили Бога и Пресвету Богородицу која се тако матерински стара о онима који је поштују, и заблагодаривши јој радосна срца пред овом њеном светом иконом, која се и тада налазила у подруму.
Од тада се света икона Богородице Уљеточиве налази у истом подруму, а из ње се шири чудесно и неисказано благоуханије. Зову је и Подрумарка и Келарница.
Датум прослављења иконе је 30.11. по новом, односно 17.11. по старом календару.
Чуда
Мајка Божија молитвом пред овом иконом помаже у свакодневним животним потребама, нарочито у домаћинствима где влада слога и једномислије, где се прославља име Сина и Бога Њеног.
Изображење
По доступним подацима икона потиче из 16.века и рад је непознатог иконописца.
Иконографски припада типу Богородице Одигитрије (Путеводитељке). О чему нам говори десна рука Богородице која указује на Младенца, Христа, Који почива на Њеној левој надлактици, док у руци држи свитак – Закон.
БогоДјева је приказана допојасно, у тамној одежди извезеној на порубима позлатом и звездама на раменима и Часној Глави Њеној, – симболима непорочности Њене.
Христос, као Глава Цркве, као Законодавац благосиља архијерејским знаком ИС/ХС све који иду путем савршенства. Одевен је у стихар, одећу весеља и ризу спасења, златне боје као Цар и Првосвештеник. С обзиром да је носи Првосвештеник, она симболизује благодатне дарове који се преко Епископа изливају на верне. Обавијен је омофором, који има изглед дуге и широке траке, која подсећа на ђаконски орар и свештенички епитрахиљ. Он симболизује – ону изгубљену овцу коју је Христос као Добри Пастир нашао и ставио на рамена и тако привео Богу (а пошто Епископ током Богослужења представља Христа, дејствујући у Име Његово), у тој прилици он представља, прихватање, преузимање одговорности за грехе хришћана.
Икона је на сребрно позлаћеном раму, који на крајевима изображава четворицу Јеванђелиста; по ободима су угравирани хришћански симболи а ореоли Бодомладенца и Мајке су уметнички угравирани; код Младенца је нешто другачији, са угравираним латинским словим, Alpha и Omega – Почетак и Крај.
Литература
Тихомир С. Илијић: Велича душа моја Господа – Овоземаљски живот и Чудотворне иконе Пресвете Богородице, ВИЗ, Београд, 2002, стр: 246:
http://svetagora.info/Богородица-Уљеточива
http://svetagora.info/Манастир – Ватопед
Елза Бибић