Izaberite stranicu

Ирена Папић је већ 17 година вјероучитељица при храму Светих Сергија и Вакха на Подима крај Херцег Новог. Због апостолског прегалаштва и дугогодишњег залагања, на 23. Дјечијем сабору припала јој је награда за вјероучитеља године. О вјероучитељском позиву, дјетињству, школовању и узорима, за Портал Митрополије је говорила вјероучитељица Ирена.

Вјероучитељ године

Награда „Вјероучитељ године“ је за мене у великој мјери била изненађење. Не мислим да се својим радом издвајам од осталих, сви ми дајемо све од себе како бисмо адекватно одговорили на потребе дјеце за духовном изградњом и образовањем, дакле откривањем и обнављањем Божијег лика или образа у тим младим бићима како би њихов живот, постављен на добрим и здравим темељима, био посвећен сваком добром дјелу, богољубљу и човјекољубљу.

Дјетињство

Иако сам најраније детињство, школске дане, одрастање и вријеме кад се човјек заправо формира провела у Kотору, рођена сам на Kосову и Метохији коме се увијек и непрекидно враћам. Србица, мјесто у срцу Дренице гдје су моји живјели, у непосредној је близини манастира светог Јоаникија Девичког који је у 15. вијеку подигао деспот Ђурађ Бранковић. Први моји црквени дани и кораци у Цркви направљени су поред кивота светог Јанићија уз храбру и незаборавну игуманију мати Параскеву и њено сестринство. Манастир је у својој историји више пута страдао, бивао рушен и обнављан, а у вријеме о коме могу да посвједочим био је мјесто тихог и стрпљивог ношења крста и подношења невоља које су сестре имале од непрестаних провокација комшија Шиптара из сусједних села. Одлазила сам често тамо са мајком и посматрајући их како без роптања трпе носећи неку необичну радост на лицима каква се није могла срести ван тих зидина, нитиправилно схватити ако не гледамо са праве тачке гледишта а то је вјера, врло рано сам више осјетила него спознала да постоји неки извор из кога се напајају и из кога црпе сву ту радост и трпљење. Тада сам била сувише мала да правилно разумијем одакле долази сва та снага и како то да наизглед немоћне старице тако успјешно одолијевају свим невољама са којима се суочавају, али је у мени остало повјерење у Бога о коме су ми причале и које су девичке монахиње дубоко уткале у моје биће.

Узрастање у вјери опредјељење за Православни Богословски Факултет

Јаснију представу о вјери добила сам уз оца Мома Kривокапића који је нас дјецу почетком деведесетих година окупљао под сводом цркве светога Николе. Говорећи нам о Богу, љепоти Православља и  основним истинама вјере његовао је у нама љубав и према нашој историји, поезији и култури. Врло често смо читали Антологију српске поезије, пјевали поред духовних и староградске пјесме и у младим данима се формирали као богољубиве и родољубиве личности. То је заправо била најбоља могућа наука о вјери – учећи нас и говорећи нам о Богу он нас је својим личним примјером, љубављу и непоколебљивом вјером научио да и ми вјерујемо, да свим срцем заволимо Господа и да том љубављу обухватимо и једни друге, цијели наш род и сав свијет. У том периоду се код мене појавила жеља за дубљим изучавањем спасоносне Истине и на његову препоруку добила сам благослов блаженопочившег Mитрополита Амфилохија за студије на Богословском институту при Богословском факултету СПЦ .

Београдски Богословски факултет је већ тада важио за једну од квалитетнијих високих богословских школа у православном свијету. Студирали су ту и Грци, Руси, Румуни што није ни необично ако знамо ко су били професори: наши блаженопочивши Mитрополит Амфилохије и Eпископ Атанасије, Владика Иринеј, Владикa Игњатије, Владика Атанасије, професори отац Драган Милин, отац Раша Поповић, прерано упокојени отац Радован Биговић и многи други истински духовни и интелектуални горостаси, поштовани и цијењени у цијелом Православљу. Богословски институт је био осмишљен да образује младе катихете који ће преузети одговорност вјероучитеља када за то дође вријеме, односно кад се вјерска настава врати у образовни систем након вишедеценијског изгнанства.

Благослов Митрополита Амфилохија и вјероучитељски почеци

Мој вјероучитељски рад започео је благословом Митрополита Амфилохија који је 2007. године освештао обновљени Светосавски дом при цркви Св Сергија и Вакха на Подима код Херцег Новог. Уз подршку супруга, свештеника Акесандра, окупили смо једну групу дјеце млађег узраста заинтересованих да науче нешто више о својој вјери и кренули са вјеронауком. Наша школа је кроз године окупљала некад мањи а некад већи број дјеце, ове 2024/25. школске године имамо уписаних тридесет и троје полазника.

Радо се сјетим тог почетка иако, са ове временске дистанце и са ове тачке гледишта, видим да није уопште било једноставно. У недостатку адекватне стручне литературе прилагођене дјечијем узрасту  не само код,нас него и у Србији и Републици Српској гдје је вјеронаука већ била ушла у школски систем, припремање и осмишљавање часова био је изазован и захтјеван подухват који је тражио велику посвећеност. Требало је изабрати тему, наћи одговарајућу мјеру дужине предавања као преношења и усвајања нових знања како бисмо имали њихову пажњу и концентрацију, а оставити довољно времена за разоноду и дружење при крају часа како би дјеца школу вјеронауке доживјела не као наметнуту обавезу већ као мјесто гдје се добро осјећају и гдје желе поново да дођу. У новије вријеме је појачаним ангажовањем и трудом чланова Kатихетског одбора умногоме олакшан рад. Осмишљен план и програм рада на нивоу Митрополије, препоруке о реализацији предложених тема и материјали које добијамо од непроцјењиве су помоћи и омогућавају да наша настава и само провођење времена са дјецом буде квалитетније.

Важност вјероучитељског позива

Веома је велика одговорност вјероучитељског позива. Заправо сваки позив који у свом опису претпоставља бављење дјецом носи изузетну одговорност. Имајући у виду тананост дјечије душе и пријемчивост за сва нова искуства којима могу бити изложена, педагог или просветни радник, било свјетовни или црквени, у великој мјери учествује у обликовању младог људског бића као будуће одрасле личности преносећи му неке одређене ставове и вриједности. Доживљај и искуство духовног живота у дјечијем узрасту и раној младости и усвајање безвремених, непролазних вриједности које православно хришћанство нуди, даје основу за развој здраве личности која ће се у животу руководити добром и Добрим, која ће лако одолијевати свим искушењима и лошим утицајима која ће му се у животу наћи на путу, а свједоци смо да у наше вријеме тога нажалост има напретек. Вјероучитељ, као неко чија је дужност да пренесе дјетету знање или познање о постојању Бога, о томе какав је то Бог и шта је то у шта ми православни хришћани вјерујемо, мора увијек да има на уму да од његовог приступа и става зависи да ли ће то дијете да заволи Бога и самим тим лакше усвоји вјеру као начин живота и темељ сопствене личности у будућности. Уколико уз Божију помоћ вјероучитељ успије да у младом дјечијем бићу усади љубав према Богу, повјерење у Божију љубав и милост и сазнање да све што је добро, лијепо и племенито има свој почетак и извор једино и искључиво у Богу – успио је у свом позиву и призвању.

Тијана Лекић

Pin It on Pinterest

Share This