У недјељу 3. новембра 2024. године, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија којом је предстојао старјешина Саборног храма протојереј Никола Пејовић. Проти Николи саслуживали су протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић,као и ђакон Ведран Грмуша.
Током Литургије свима сабранима у овом Светом Храму обратио се началствујући протојереј Никола Пејовић који је закључио да савременом човјеку и савременом свијету изузетно потреба пука и порука јеванђелска о љубави и трпљењу према људима, јер како прота Никола казује, потребно је достичи ту савршену љубав да би разумјели Божију савршену љубав:
,,Ако је нешто потребно савременом човјеку и савременом свијету, онда је то управо јеванђелска поука и порука да љубимо непријатеље своје. Али прије тога, знајући да је за све нас то велико распеће и готово недостижно, Господ нас упућује како и на који начин да то достигнемо.
Да достигнемо ту савршену љубав да би смо могли и Њега да разумијемо, да би смо могли да се назовемо синовима Царства“.
У даљем обраћању прота Никола је поручио да Бог хоће цијелога човјека, јер је Бог дао човјеку Сина свога – оно што је највише имао, најближе и најузвишеније:
,,Све је дакле у овоме животу, везано са вјечним и непралазним животом. Није довољно само да држимо једно, а да пет других ствари не држимо.
Бог хоће цијелога човјека. И то је једна од највећих замки, многих људи. Каже: ,,Ја сам помагао, ја сам ово радио, ја сам оно радио“, а овамо ради хиљаду неких других нечасних и неморалних ствари.
Неможе тако. Бог хоће цијелога човјека, зато што је Бог човјеку, дао цијелога Себе без остатка. Дао је Сина свога, оно што је највише имао и најближе, и најузвишеније дао је човјеку. Да сваки онај који у Њега вјерује, не погине, него да има живот вјечни“.
У дургом дијелу обраћања прота Никола је рекао да је потребно загријати срце љубављу будући да се Бог не може уселити у срце хладно, које нема снаге да опрости ближњем:
,,Као што сунце подједнако грије и грешнике и праведнике, тако и Божија милост подједнако милује праведнике и грешнике.
Бог нас чека управо да том љубављу према ближњима и према даљњима, према пријатељима и према непријатељима загријемо наше срце да би могао да се Он усели у нас“.
,,Не може се Бог уселити у хладно срце.
Не може се Бог уселити и дотаћи срца које нема снаге да опрости ближњем своме. А да не говоримо да се не може дотаћи онога срца које је спремно да учини и зло ближњем своме и да преко невоље и зла брата свога долази до неког успјеха, до неког задовољства, до неке своје будућности. Не може се на томе градити будућност ни лична човјекова, ни заједничка, ни породична, ни друштвена, ни будућност у Држави“.
Он је нагласио да уколико треба нешто и некога да мрзимо, онда је то гријех и непријатељ рода људског који је лажи човјекоубица од почетка:
,,Једино кога треба да мрзимо је непријатељ рода људскога, онај непоменик који у нама ствара смутњу и пометњу, који нас увијек тјера на зло и наопако, који нас увијек тјера и нашу умисао нагиње на то да клевећемо, да мрзимо брата, да мрзимо једни друге, да мислимо да нема наде, да је све пропало, да нема будућности. Замрзимо онога који нас убјеђује кроз мисли и кроз ум и кроз разум и кроз срце, да нема нам спаса и спасења“.
,,Господ је дошао у овај свијет и Његовим доласком, овај свијет има и спасење. Јер је управо тај Спаситељ са нама и међу нама“. – поручио је на крају протојереј Никола Пејовић.
Борис Мусић
