Izaberite stranicu

Божији мир су ријечи празника Божића – Рођења Христовог, а мир Црне Горе су ријечи празника рођења Митрополита Амфилохија.

Ако је циљ човјека уподобити се Богу животом својим како нас Јеванђеље Христово учи, Митрополит Амфилохије је уподобио себе човјеку Црногорцу, а Бог је њега као човјека уподобио нама као Бога, јер смо обезбожили смисао живота, скренули са правог пута, пута који води ка Богу и даље ка Царству Његовом вјечном.

Како заборавити учитеља и исцјељитеља, питам се? Овим ријечима преносим и пројављујем осјећања и мисли апостолских срца које су по Голготи тињале и одјекивале до дана кад се вијест о Васкрсењу пронијела од анђела Благовјесника, преко оних првих жена мироносица, које су због најхрабријих срца изабране, да дају потпору апостолима као утемељивачима свега оног што се данас Црквом може звати!

Дијете сам био кад сам га први пут видио, било је крајем деведесетих година. На први поглед била је то веза дјетета и владике које нисам био свјестан тада, тек оно што се годинама низало између њега и мене, дало ми је да кажем сада, са ове удаљености, да је Митрополит Амфилохије био најљепши сусрет мог земаљског живота.

Пишем дубоко свјестан да нисам јединка у молитви која се рађа из срца као осећај да је он светитељ нашег доба, коме се вриједи молити јер узвраћа на сваки спомен. Његов гроб је живи свједок, јер је постао храм у храму који је он животом својим градио.

Сваки угао ове земље свједочи да је он њен крајугаони камен на коме се саградила и гради нека нова Црна Гора.

Од мог доласка у град Колашин, по благослову његовог достојног наследника Митрополита Јоаникија, прођоше двије године. Могу засигурно рећи да је благослов удвостручен и да његов дух и присуство благослова осјећам као потпору за даљи рад и напредак у ону мјеру раста, којом нас је обавезао као Христов војник и слуга.

Учећи и трудећи се до краја опстати, и кад је било најтеже на страшном мјесту постојати, са циљем не себе уздићи него узносећи име Божије, Бог нас узноси! Трагови су његови човјештвом миомирисани, да нас прате као дар љубави Бога и Божијег човјека.

Никад нас Господ није напустио, знамо да нам је увијек слао пророке, апостоле, мученике, проповједнике, јеванђелисте и исповједнике. А послао нам је и Амфилохија као јерарха, проповједника апостола и исповједника, у наше вријеме као стварног и доброг узора, на чему и у чему треба да почива овај свијет, ослањајући се на онај вјечни свијет који се и у овом пролазном свијету итекако мора и може се доживјети.

Ја сам га доживљавао као примјер који непоколебљиво треба следовати јер нам се исто тако давао и дарује дан-данас. Безбројни су његови плодови јер су зрели у Духом Светом, оплемењени традицијом која је увијек била једна од темеља духовности а поготово у Црној Гори. Зато га с правом називамо светосавцем и носиоцем Косовског завјета, идеје која се темељи на голготској жртви дајући ништа друго до плодове васкрсења.

Анализирајући нападе и све оне догађаје који су се догодили у вјековној борби нашег народа на простору Косова и Метохије, као најсветијег мјеста српске историје и духовности, ништа друго му није преостало него да тог мјесеца јуна 1999. године, стане храбро и смјело и једини за Метохију да се бори. Кад су сви побјегли он је био ЧУВАР о ког су се ломили.

Осједјела коса, осједела брада као пророку Мојсију кад је сишао са Синаја и примио таблице спасења на тој Светој земљи, потврду да патње и страдања чекају народ наш и пустиња безизлазна ако не нађемо пут покајања. Слике Косовског распећа, потрага за мученицима народа прогнаног са вјековних огњишта, који тражи да се домогне Нојеве барке, налазио их је он преклане и заклане као јагањце. Опојашивши и сахранивши савјете је давао и сабирао што се сабрати могло а са ранама у срцу. Како другачије да се поднесу ти догађаји страдања, који и на сликама уливају страх да ти се заледи крв у жилама?! Молитвом добијен од своје мајке Милеве, молитвом рођен на празник Божић, научен кроз живот свештеника и монаха да је молитва оружје и најјачи штит против сваке таме и власти овог свијета.

„Нек се горди овај вијек над свим вијековима” како Ловћенски Тајновидац каже, јер га овај Божији угодник својим светим именом и жртвом обиљежи. Од мора до стјеновитих планина Црне Горе, преко равница и долина мостове порушених страна које је ријечју благословене молитве спојио својим литургијским доласцима у народ, трудећи Бога понизан да му милостиви вољу јер до тада, на такав начин његови Црногорци, нити су умјели, нити су могли. Сабраше се монаси и свештеници око цркава и манастира светих, као ангели да им броја нема у обнови Зетске Свете Горе, врха Румијске црквице, капела Ловћенских, Стањевића, Превлаке, Подмаина, Мораче, Пипера и Острога, Жупе Никшићке, Ждребаоника, Дуге, Дуљева и Ћириловца. Крсном силом велелепни храм грађаше и подиже га у славу првог српског краља и мученика, да нам свијетли на путу и одбрани вјере православне, Светог Јована Владимира. Као круне градитељства да се домогне Соломону, епохално гради Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, неимарство постаје обнова традиције предака да ко цркву диже њега Бог подиже! Учећи се трагом својих претходника, молитвом са Богом доноси нам светост Ловћена као пророк ричући у пустињи неистомишљеника. Владику Рада свецем пред Богом и људима је пројавио јер се свецем пред Богом и људима најавио. Луча свјетли и неугасива је јер је Васкрс носи и проноси, Празник који је изнад сваког Празника, Име које је изнад сваког имена јављеног у Оваплоћењу кроз пројаву Логоса Сина Божијег.

Нама заборављеног Исуса Христа, Амфилохије јавља у слаткој води, ријечју живог извора, Тихог и Бесмртног учитеља. Распламсава као жар у ватри и неугасиво диже до висина Небеских да нас грије и вјеру кријепи у данима туге, патње и бола која долазе и пролазе. Нама људима је својствено у страдањима живјети, муке трпјети а умрирњем васрскрснути. И све нас је то научио и заручио као синове вјечног Царства небеског, неприлазног и дариваног онима који љубе име Хрстово. Гдје је мудрост и нада, љубав и вјера? Како да се ње научимо, како да је пронађемо, како да је живимо и како да је осјетимо? Само у Христу Господу, само од Њега да се учимо, Њему да се надамо, Њему сав живот да предамо, само Њему да вјерујемо. Зар се није Митрополит Амфилохије Христом умудрио, Христом надао, Христа једнодушно исповједао и љубио, и само Христу вјеровао до смрти. Гдје је смрт? Гдје је пакао? Нема их. Гробница је пуста, разваљен камен од гроба и само поворка ка гробу хита да пронађе и види анђела, и рећи ће им ,,Није овдје васкрсао је”.

јереј Дејан Томовић
парох колашински

Pin It on Pinterest

Share This