Izaberite stranicu

Поклоничка група у организацији агенције Одигитрија на Михољдан 12. октобра, 2024. године, кренула је на поклоњење светињама древне Грузије.

Састав групе чинили су, поред цивила из разних крајева Црне Горе, свештеници: вођа групе и директор агенције протојереј Остоја Кнежевић, протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Шпиро Живковић, протојереј Радмило Чизмовић, протојереј Младен Томовић, јереј Дејан Томовић, игуман манастира Пива јеромонах Јефтимије (Шкулетић), игуман манастира Брезојевица јеромонах Георгије (Рајковић), као и сабрат Цетињског манастира протосинђел Гаврило (Раичевић).

Да је ова древна хришћанска земља већини групе била непозната по својим дубоким корјенима везаних за традицију православне вјере првих вјекова хришћанства, обистинило се на самом почетку нашег доласка у главни град земље Грузије, град Тбилиси.

Прво што је ова група посјетила била је црква “Тбилиски Сиони” како је мјештани главног града Грузије називају или Саборни катедрални храм посвећен Успењу Мајке Божије. Ова светиња својим првобитним темељима датира још из 6. вијека, а услед многих разарања које је  претрпјела, данашњи облик се везује  за 13. вијек. Овај храм је био до 2004. године и сједиште патријарха грузијског.

Највећа светиња овог храма је крст Свете равноапостолске Нине Грузијске, који се налази у лијевом стубу олтарске преграде, који је по свом облику јединствен у хришћанству, као што је крст Светог апостола Андреја или нама познатији Светосавски крст. Оно што овај крст чини препознатљивим, поред светости, јесте његова заобљена хоризонтала која је јединствена у хришћанству. Крст је направљен од винове лозе а увијен тј. причвршћен косом Свете Нине, коју је она добила од саме Мајке Божије као оруђе, потпору, штит и тврђаву против свих непријатеља видљивих и невидљивих. Сила овог крста водила је Свету Нину на путу мисионарског рада и обраћања грузијског народа православној хришћанској вјери, који се услед совјетских атеистичких власти и дан-данас враћа својим корјенима.

Друга светиња овог храма је и глава Светог апостала Томе, која се налази у десном стубу олтарске преграде.

У овој светињи смо присуствовали и евхаристијском сабрању и имали прилике да се упознамо и са богослужбеном традицијом Грузијске цркве и народа и увјерили се да је богата и узвишена и на све облагодаћена силом Свете Тројице, Оца Сина и Светога Духа, Бога Нашега, у коме почива и обитава  једна саборна и апостолска црква.

Без обзира на цјелоноћни пут без сна, умор није успио да нас спријечи да тога дана обиђемо још једну цркву посвећену Мајци Божијој и Њеном Успењу. Ова светиња се налази на узвишеном мјесту званом Метехи поред обале ријеке са које се пружа поглед на древну тврђаву Нарикала и град Тбилиси.

Првобитну цркву је, по предању, подигао краљ Вахтанг у 5. вијеку. Већи дио постојеће структуре датира из средњег вијека и изграђен је између 1278. и 1289. године а за вријеме владавине грузијског краља Деметријуса Другог. У цркви се по предању налази гроб краљице Тамаре. Наш водич Константин, који нас је срдачно дочекао и од првог до последњег дана упознавао са богатом историјом грузијског народа, испричао нам је причу да је на мосту Метехи услед похода Персијанаца мученички за вјеру православну пострадало 100.000 православних Грузина јер нису хтјели да погазе иконе и сваком ко не би то учинио глава је била одрубљена, а тијело бачено у ријеку.

За све нас су били невјероватни подаци да су ове светиње опстале толико вијекова и то без значајних урушавања, а и данас су мјесто молитве којима походи вијерни народ Грузије. Понесени причом о овоме светом мјесту пошли смо да се поклонимо највећем храму у Грузији који је посвећен Светој Тројици, а још увијек је у изградњи, и свједочи о неком новом времену православне Грузије а највећом заслугом њиховог првојерарха Патријарха и католикоса Илије Другог.

Другог дана нашег боравка у овој земљи а на празник Покрова Пресвете Богородице 14. октобра, сабрали смо се на Светој архијерејској литургији у древном мјесту званом Мцхета, које је један од најзначајних центара за духовни живот народа Грузије. У Саборном храму Грузијске православне цркве Светицховели што у преводу значи животворни стуб, служена је Света архијерејска литургија коју је предводио  мјестобљуститељ трона патријарашког, Митрополит Шија са више архијереја Грузијске цркве и бројног свештенства. Благословом Митрополита Шије, што у преводу на наш језик значи Симеон, прислуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, као и протосинђел Гаврило (Раичевић). На крају Литургије сви смо се причестили Светим даровима и поклонили се светињама храма.

Највећа светиња храма је Хитон Господа Нашег Исуса Христа, хаљина за коју су по Јеванђељу римски војници бацали коцку, али она је заслугом грузијског Јевреја из Мцхете, по имену Илија, откупљена од војника, донијета на ово свето мјесто и похрањена усред храма. По предању пројавиће се у последње дане када Христос буде поново дошао.

Друга светиња је плашт Светог Илије, као и дио моштију Светог апостола Андреја који је један од првих мисионара Грузије. Овај храм налази се у Унесковој листи свјетске баштине.

Тог послијеподнева обишли смо родну кућу Светог старца Гаврила Ургебадзеа у којој је он, услед безбожничко атеистичке совјетске власти, био приморан да свој монашки и подвижнички живот проведе. Данас та кућа припада његовом братанцу, који нас је љубазно угостио и показао храм у коме је овај савремени свети старац живио и Богу се молио.

Након те посјете смо наставили ка светињи Светог Александра Невског, Руској цркви у којој служи нашем народу добро познат отац Рафаило Карелин, а у којој су служили блаженог спомена руски оци владика Зеновије и архимандрит Виталије, који су пресудно утицали на духвно узрастање и повратак вјери мученички страдалог и обезбоженог грузијског народа. Њиховом гробу данас походи многи народ, тражећи утјеху и благослов како за себе тако за живот ближњих својих.

Касно увече попели смо се на брдо звано Мтацминда Пантеон гдје се налази некропола града Тбилиса, мјесто у коме су сахрањене многе знамените личности Грузије, а у чијој порти централно мјесто заузима  Храм Светог Давида Гереџисјког у коме се он подвизавао, а по чијем одласку су потекли многи извори воде која доноси велики број излијечења.

Трећи дан смо посјетили базилику Анцихати, древну светињу Рођења Пресвете Богордице од које смо се упутили у Гереџијску пустињу ка Давиду, великом подвижнику и испоснику из шестог вијека. Ова лавра је једна од највећих светиња Грузијске православне цркве у којој се и дан-данас подвизавају монаси а у којој се налази гроб Светог старца Давида, као и његовог ученика Дода. Чудесан догађај из житија Светог Давида, који је био један од тринаест знаменитих грузијских отаца, је јединствен. Наиме, пред крај свог живота упутио се ка светом граду Јерусалиму да се поклони гробу Христовом. Када су стигли до једног брда одакле се види град Јерусалим, Давид се поколебао јер није сматрао да је достојан да иде стопама Богочовјека. Зато је затражио од својих ученика да они оду да се поклоне светињама, а он је узео три камена и кренуо да се враћа назад. Тадашњем Патријарху грузијском Илији јавио се у сну анђео и казао му да је био један Божији човјек звани Давид који је однио са собом сву благодат из Јерусалима. Брже боље Патријарх је послао пратњу која је сусрела Давида и замолила га да врати два камена, а да један однесе са собом, што је Свети Давид и учинио. Онај трећи камен и дан данас лежи на његовом гробу, а пружа чудотворну силу и исцјељење сваком вјернику који ову светињу походи и тражи помоћ од Божијег угодника Светог Давида.

Напојивши се и укријепивши силом ове светиње упутили смо се ка Светој Нини равноапостолној у Бодбијски манастир, у коме се налази њен свети гроб,  на коме смо одслужили акатист и заблагодарили на благослову што су нас Господ и Света Нина удостијили да се обретемо на ово свето мјесто.

Пошто је овај крај Грузије познат по добром вину, посјетили смо оближњу винарију у којој смо се упознали са древним техникама прављења вина који су такође уписани у Унесковој листи свјетској баштини.

Четврти дан је био обогаћен поклоњењем  манастиру Светог Шије (Симеона) Мгвимског, великог светитеља из шестог вијека и оснивача монаштва у Грузији, који се налази у близини града Мцхете. Ова древна светиња оставила је на све нас велики утисак јер смо се и поклонили његовим светим моштима које се чувају у манастиру и сваком поклонику дају благосов и утјеху како духовну, тако и ону тјелесну.

Послије поклоњења и обиласка Манастира Светога Шије, упутили смо се у Самтавријску обитељ да се поклонимо моштима Светога старца Гаврила Ургебадзеа и Христа ради јуродивог Божијег угодника који је један од поштованијих светитеља нашега доба. Црква у којој почивају његове чудотворне мошти посвећена је Преображењу Господњем, а у комплексу манастира је и Црква Свете Нине. Као код Свете Нине и код старца Гаврила прочитали смо акатист, па заблагодарили пјесмама и химнама. Напојени благодаћу његових светих моштију, упутили смо се даље у обиласке светиња ове богомдане земље која је сваким даном нашег боравка будила осјећања дубоког поштовања, како према светињи, тако према традицији и култури грузијског народа који плијени својом древношћу. Црква Јвари свједочи о томе јер на темељима старог паганског храма  у четвртом вијеку краљ Миријан Трећи подиже најприје крст, а нешто касније краљ Стефан Први од Иберије, почетком седмог вијека  гради  храм који никад није рушен, почива и дан-данас на истом мјесту, а препознат је и уврштен у Унесковој културној баштини због свог изузетног значаја.

Пети дан био је опредјељен за град Ахалцихе. Светиње које овај град окружују су манастира Зарзме, као и манастири у околини Боржомија Грузијског, најпознатијег туристичког мјеста и бањског одморишта, које је познато по својим љековитим водама и било је омиљено Светој царској породици Романов.

Последња дестинација је била град Кутаиси, али прије него смо се упутили ка њему, обишли смо Зелени манастир, у народу познат као манастир Мцване, до којег смо пјешачили кроз густу шуму која даје осјећај ванвременског простора.

Град Кутаиси је трећи по величини у Грузији и на путу ка њему обишли смо мјесто звано Убиса, као и Цркву Светог Ђорђа у којој су сачуване средњовјековне фреске. Храм и ово мјесто су познати и по томе што се налазе на самој граници Европе и Азије.

У близини Кутаисија налази се манастир Гелати који је ремек дјело златног грузијског доба и чувене породице Багратиони. Основао га је краљ Давид Четврти 1106. године и налази се на Унесковом списку свијетске баштине.

Ова породица траје петнаест вијекова и данас постоји око деведесет њених потомака. У овом манастиру налазе се гробнице ове древне владарске породице. Историјски гледано, манастир Галети је један од главних културних и интелектуалних центара у Грузији.

Мотсамета је комплекс манастира у региону Имерети, близу града Кутаиси и сликовито је смјештен на литици рта у кривини ријеке са које се пружа прелијеп поглед. У манастиру почивају мошти Светих мученика Давида и Константина, које по својој светости и чудотворној сили грузијски народ непрестано походи и тражи утјеху и исцјељење од разних болести.

Последња светиња била је Баграти катедрала у којој смо се поклонили светим моштима многих светитеља које се чувају у централном мјесту цркве. Ова црква је подигнута за вријеме владавине Баграта Трећег 1003. године, као главна катедрала Уједињеног Краљевства Грузије и посвећена је Успењу Пресвете Богородице.

Последњи дан био је повратак у Тбилиси, као и слободно вријеме које смо сви искористили да се још једном поклонимо светињама Сионске цркве и моштима Светог Томе чији смо празник тог 19. октобра прослављали. Уједно, то је једини дан у години када се глава Светог апостола Томе изности вјерном народу на цјеливање.

У вечерњим часовима, наши домаћини и водичи спремили су нам опроштајну вечеру како би нас још једном задивили својим гостољубљем и љубављу, да зажелимо сви да се још једном вратимо у земљу Грузију, земљу Свете Нине, Светог Георгија  и Светог Давида Гереџијског, Светог Шије и Светог старца Гаврила, мученика Давида и Константина, Светога Дода и многих оних које ће Господ пројавити да би усправио свој народ од гријеха и смрти и неизбјежне странпутице која води у Ад.

Да се у распетом и васкрслом Христу свако име прослави и сваки народ усправи, а Грузија  заиста јесте и биће земља покајних и усправљених. Овај народ је у страдањима поднио голготску жртву, а Васкрс јесте и биће им звијезда водиља до оног вјечног и непролазног живота Царства небеског.

јереј Дејан Томовић

Pin It on Pinterest

Share This