„И не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија“. (Рим.12,2)
Свети апостол Павле саветује хришћане у Риму, али и све потоње генерације хришћана, да се не саображавају овоме вијеку него да се преображавају обновљенем ума свога , тј. да задобију ум Христов. (1. Кор.2,16)
А то значи да ми хришћани „не примисмо духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога; (1 Кор.2,12). А плодови Духа Светога су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање.“ (Гал. 5, 22-23)
Нажалост врло често ми православни хришћани, како свештена лица свих чинова исто тако и верници, више се својим животом саображавамо овом вијеку, него што се преображавамо и ум Христов имамо.
Дух овога света, са својим заводљивим и примамљивим искушењима „мами“ сваког од нас да се саобразимо њему и постанемо једно са њиме и тако се полако одвојимо од црквеног-богослужбеног живота, а самим тиме од самог Господа нашег Исуса Христа.
Врло чести покушаји разних свештених лица, као и верника, да се приближимо савременом човеку кроз савремене методе психологије или филозофско-социолошких расправа и симпозијума, као и уметничких или спортских догађаја, нажалост не приближавају лик Христов човеку нашег времена.
Изгледа да кроз „световне методе“ којима се служе одређена свештена лица или верници, да би се приближио Господ наш Исус Христос савременом човеку, да се некако заклиње лик Господњи, а на површину испливавају те личности и самим тиме се ствара култ личности .
Најчешће се дешава супротно од онога што је рекао Свети Јован Крститељ за његов однос са Христом, а то би требало да важи за све нас, како клирике тако и лаике, у нашем односу са Господом: „Он (Исус Христос) треба да расте, а ја да се умањујем.“ (Јн.3,30).
Смирење је кључ за приближавање Господа нашег Исуса Христа свим људима свих генерација, па и ове наше тзв. вештачке интелигенције. А смирење је нераскидиво повезано са светотачким предањем Православне цркве који свој најдубљи израз доживљава кроз литургијски начин живота , тј. кроз наше учешће у Светој евхаристији.
Када су питали Владику Атанасија (Јевтића) шта Црква ради или доприноси овом свијету, он је одговорио:“ Служи Свету литургију!“ И управо кроз узвишени богослужбени дух Свете литургије Господ наш Исус Христос привукао је руске изасланике Светог кнеза Владимира и мајке му Свете кнегиње Олге читав руски народ у окриље Православне цркве.
А како је тада пре десет векова привукао руски народ ка Себи кроз Свету литургију, тако је и у 20. веку привукао амерички народ кроз Свету литургију ка Себи, оличеног у личности младог Американаца, студента философије, Јуџина ( потоњег јеромонаха Серафима) Роуза. Наиме, када је једном приликом у Сан Франциску ушао у руску Цркву Пресвете Богородице, за време Свете литургије коју је са пламеним жаром служио Архиепископ Сан Франциска и Шангаја Јован, потоњи светитељ, осетио је тада млади студент Јуџин у својој души да је „сада дома!“ (Now I am at home)
Заиста Православна црква је Дом свих верујућих, Дом Хлеба (Бетлехем = Дом Хлеба) и то „Хљеба Живота „(Јн. 6,35), како рече за самог Себе Господ наш Исус Христос . А то значи и да сваки: „ко једе од овога хљеба живјеће вавијек“ (Јн. 6,51) јер „хљеб који ћу Ја (Христос) дати Тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета.“ (Јн. 6,51)
Пре Тајне вечере и конституисања Свете евхаристије Господ наш Исус Христос најављује ту највећу Свету тајну својим ученицима, Светим апостолима, а кроз њих своме роду људском. Света тајна евхаристије даје се роду људском кроз учешће у Светој литургији, и управо она је увек најсавременија и увек најактуалнија беседа о Господу нашем Исусу Христу.
Божанску силу Свете литургије осетили су многи и у Африци, као што видимо у списима покојног православног мисионара јеромонаха Козме Григоријатског. Где је служена Света литургија, магије и враџбине афричких шамана и магова су биле немоћне тако да су многи од њих постали православни хришћани и свештеници.
Заиста, драга браћо и сестре, нема потребе да се саображавамо „духу овог вијека“ да би се „додворили“ и тим путем кобајаги приближили лик Христов савременом човеку, него да будемо ватрени молитвеници који свим бићем учествујемо у Светој литургији и са смирењем и покајањем се причешћујемо.
Тиме, драга браћо и сестре, показујемо да нема снажније беседе о Господу нашем Исусу Христу до нашег учешћа у Светом причешћу. Само тако се преображавамо и ум Христов задобијамо а самим тиме постајемо најлепша беседа о Господу нашем Исусу Христу. Јер само тада ће се пројављивати кроз нас дарови Духа Светог, толико неопходни роду људском, а поготово у ово данашње бурно доба, дарови као што су: љубав, радост, мир…(Гал. 5,22)
Архимандрит мр Евсевије Меанџија