Izaberite stranicu

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Свети јеванђелист и апостол Лука, лекар, био је први хришћански иконописац. Иконописао је Свете апостоле Петра и Павла, Пресвету Дјеву, као и многе догађаје из земног живота Господа Исуса Христа.

Икону познату под називом Богородица Филермоса, сматра се да је насликао, по живом моделу, као последњу икону за време земног живота Пресвете Дјеве, која ју је тада благословила. Апостол Лука ју је лично 46. године однео у Антиохију Сиријску и предао назорејима – који свој живот беху посветили монашком подвигу. И управо у овом родном граду Апостола Луке,  икона се налазила у једном старом молитвеном дому преко три века.

Када се у време владавине Константина Великог почело са прикупљањем вештаствених доказа о земаљском животу Исуса Христа и  Светих апостола, икона Богородице Филермосе из Антиохије је враћена у Јерусалим.

Ту није остала дуго, већ је почетком V века, у време владавине Теодосија Млађег, тј. његове супруге Елије Евдокије, пронађена и дата његовој сестри Блаженој Пулхерији, која ју је затим пренела у  Цариград.

У Цариграду је била постављена у храму Влахерна, саграђеном у част Пресвете Богородице. Ту се налазила неколико векова, прославивши се својом чудотворним дејствима.

У време цара Ираклија, 626. године, Византију су напали Персијанци и Авари. Тада је војсковођа Сирвар окупирао сву Сирију, дошао до Јерусалима и опседао Цариград и са мора и са копна. Цар Византије у то време је био у војном походу, тако да је град био без заштите. Патријарх Сергије је бодрио и крепио дух народа, молећи се  Богу и Пречистој Богомајци  за помоћ. Народ Цариграда је заједно са Патријархом  проводио ноћи на свеноћним бденијима у храму Влахерна, молећи Пресвету Дјеву, да их заштити и заузме се код Бога, за њих и њихово спасење.

Једног дана народ је на челу са Патријархом кренуо у литију по зидинама града, када су ношени нерукотворени Лик Спаситеља, икона Мајке Божије и Часни kрст Господњи, да би на крају, Патријарх потопио у воде залива Ризу Пресвете Дјеве.

Њихове молитве  су биле услишене, те се подигло велико невреме и потопило бродове непријатеља – па је тиме град био спашен од разарања.

И у другом приликама, чудесним заступништвом Царице nебесне, Цариград  је био спашен од Сарацена, у време Константина Погоната, Лава Исавријанца и Михајла III.

У време иконоборачке јереси, у храму  Влахерна су биле поскидане све иконе, и уместо њих, храм су осликали са призорима животиња и птица. Чудотворну икону Богородице Филермосе, православни хришћани су сакрили од иконобораца.

Када је поштовање икона поново васпостављено, икона је  враћена у храм Влахерна.

Међутим, у XI веку за Византију наступају тешка времена. Већ са првим ратним походом латинских јеретика, постало је јасно да је један од њихових циљева потчињавање Православног истока под власт, римског папе. То се и практично и показало када су свој четврти „крсташки рат“ претворили у окупацију Византије.

Вандалским рушењем и масакром становништва Цариграда, показали су своје право лице. Опљачкане су све црквене светиње, однешени су из храмова и манастира небројени црквени сасуди, иконе, свештене одежде, иконостаси, свете мошти, древни рукописи и књиге. Међу опљачканим светињама се налазила и икона Богородице Филермосе.

Витезови реда Св. Јована су је откупили и однели са собом у Палестину, а будући да су били стационирани у граду Птолемаиди, у њему су је прогласили за своју заштитницу. По завршетку војничког похода, однели су икону са собом на острво Родос, тачније на територију древне насеобине Филермос, где су подигли храм, у част иконе коју су са собом донели. По тој насеобини икона је и добила име – Филермоса.

Када су мухмеданци истерали витезове са Родоса, они се преселише на Малту и 1573. године у главном граду острва – Ла Валети, саградише Саборни храм посвећен Св. Јовану Крститељу.

По освећењу  храма, икону Богородице Филермосе, витезови реда Св. Јована украсише сребром и пренеше у нови храм. Ту је остала до 1788. године, када су је малтешки витезови, бежећи од Наполеонових освајања, са Малте, заједно са другим светињама, делићем Часног крста Господњег и  руком Св. Јована Крститеља – предали руском цару Павлу I.

Одатле је, заједно са другим светињама, 1801. године однешена у Петроград, у Зимски дворац, где се услед великог пожара у децембру 1837. године, нашла у великој опасности.

У Русији, икона Филермоса је боравила скоро век и по, све до  краја Октобарске револуције.

Након Октобарске револуције, 1919. 6. јануара, светиње су из Петрограда довежене у Гатчину, где су остале неко време на поклоњење народу. Даље се извештава да је 13. октобра у Гатчину дошао гроф, Павел Иванович Игњатиев и однео светиње у Естонију, у град Ревел.

Ту су остале неко време, а онда су тајно пренешене у Копенхаген, где су предате царици удовици Марији Федоровној. По њеној смрти, кћерке царице, велике кнегиње Ксенија и Олга, предале су икону Митрополиту Антонију Храповицком, поглавару Руске заграничне цркве (РЗЦ), који је икону однео у Немачку, поставивши је у православни храм у Берлину.

Године 1932. године, Епископ Тихон, предвидевши велике проблеме са Немцима, икону Богородице Филермосе заједно са другим светињама (десницом Св. Јована Крститеља и честицама дрвета Часног крста Господњег) односи у православну Србију, као поклон Руског царског дома Србији и краљу Александру Карађорђевићу, за помоћ и прихватање избеглих белогардејаца из Русије.

Краљ Александар Карађорђевић је икону одмах поставио у дворску цркву породице Карађорђевић.

Априла 1941. године, са надолазећом окупацијом Србије, краљ Петар II и  Патријарх Гаврило односе светиње у манастир Светог Василија Острошког, где су тајно чуване. По савету Патријарха српског Гаврила Дожића, краљ Петар је светиње са делом свога блага поклонио Српској цркви и оставио у острошкој светињи.

После Другог светског рата и победе комуниста, који су и послије завршетка рата наставили са гоњењем Цркве, три велике светиње су и даље тајно чуване у Острогу и нису изношене на светлост дана.

У једној полицијској рацији 18. септембра 1952. године којом приликом је на правди Бога ухапшен и нaстојатељ острошког манастира архимандрит Леонтије Митровић, пронађене су и од Цркве брутално отете три велике светиње и многобројне друге реликвије, заједно са делом блага краља Петра II Карађорђевића.

Оне су пренете у Подгорицу где су се налазиле у сефовима МУП-а Црне Горе. Светиње су после извесног времена предате Верској комисији СР Црне Горе.

Године 1968. један припадник полицијске службе открио је цетињском игуману Марку и Епископу Данилу, где се светиње налазе.

Од момента одузимања светиња Цркви, 1952. године па до данас, са иконе Богородице Филермосе украдена су, од за сада непознатих лица, два врло вриједна драга камена, рубин мањих димензија у ореолу Богородице и сафир великих димензија у центру Богородичине огрлице. (Ово украшавање иконе наредио је и баснословно платио руски цар Павле I, који ју је добио од малтешких витезова.)

Двадесетог јануара 1978. године десна рука Светога Јована и део Часног крста враћени су Митрополији црногорско-приморској тј. ризници Цетињског манастира, а чудотворна икона Богородице Филермосе предата је, од стране Верске комисије, Народном музеју Црне Горе на Цетињу на чување, где се и данас налази у оквиру изложбеног простора у тзв. Плавој капели. Знајући вредност иконе, држава Црна Гора не признаје да је светиња власништво СПЦ, већ је икону прогласила за национално благо.

Као датум прослављења иконе, узет је 12. октобар по новом, односно, 29. септембар по старом календару

Чуда

Молитва Мајци Божијој пред овом иконом помаже у стишавању телесних страсти.

Изображење

Саме димензије иконе су 44×36 цм. Икона Свете Дјеве, Пустинољубитељке/Филермосе – представља само лице Богородице, без Божанског Детета. Глава јој је благо нагнута ка левом рамену. Лице је овално, а нос изражен, дуг и прав. Обрве су густе, благо повијене надоле а поглед уперен у посматрача. Овде је карактеристична зеница ока Свете Дјеве која је јасно изражена, крупна, као велико зрно грозда. По Светом предању знамо да је боја косе Свете Дјеве била смеђа, понегде златаста, а очи боје маслине. И то управо видимо на овој икони, иако је од њене израде прошло више од два миленијума.

С обзиром да икона носи и назив – Пустинољубитељка, то донекле објашњава, сам поглед Свете Дјеве; његову дубину,  продирање у душу онога који Је посматра, проницљивост, тугу и бескрајну чистоту, које је красе.

Стил иконе у потпуности је византијски. А сама икона урађена је темпером на дрвету.

Икона је 1799. године прекривена оковом од злата, односно, Ризом, која је украшеним драгим камењем.

Сами Лик Богородице видљив је кроз отвор на окову, који је ограничен на Њено лице и врат. Лик Богородице заузима средиште окова. На унутрашњем делу окова, на равној површини видљива је одежда Богомајке до рамена, а на глави је ореол, из ког излази осам зрака у емајлу, који чине малтешки крст. Димензије иконе заједно са оковом су 50,4×39,7 цм, а дебљина окова је 5 цм.

Оков је формиран од оквира и плоче на којој су у рељефу урађени делови одеће и  ореола. Богати златни рам окова, фине израде, формиран је из три траке. Прва, која чини спољашњу бордуру, представља веома сложени стилизовани троделни цветни венац. Друга трака представља ред стилизованих пупољака тулипана, усмерених према средишту сваке стране, у којима се налазе медаљони – представе застава и оружја Малтешког реда. Трећа, унутрашња бордура формирана је такође од пупољака тулипана. На четири угла рама смештени су крилати херувими у пуном рељефу. На полеђини окова, на доњој, краћој страни, налазе се утиснута четири жига. Први на којем је орао и година 1799. која би требало да означава радионицу и годину израде. Други са нечитљивим иницијалима, могао би бити ознака мајстора златара. На трећем је утиснут број 84. Четврти, такође недовољно читљив, могао би бити жиг контроле.

На плочи окова формиран је отвор који омогућава да се види лик, односно делови лица и врата Богомајке. На плочи су аплицирани делови одежде, украшени брилијантима и сафирима, и ореол, формиран у облику потковице.

Он је украшен непрекидним низом брилијаната који се смањују према крајевима, и цветовима формираним од рубина. Из њега излази осам крака који у белом емајлу формирају Малтешки крст. Око лика Богородице, у средишњем делу ореола налазе се симетрично постављени мотиви цветова од драгог камења, брилијаната, дијаманата и рубина. На доњем делу окова, одежда је украшена испод врата богатом траком – дефинисаном непрекидном низом брилијаната, са четири велика сафира опточена брилијантима и три велика брилијанта између њих. О низу брилијаната који чине спољашни руб траке, постављено је седам великих сафира у форми капи, окачених о брилијанте.

Декорација одежде завршава се са две вертикалне траке брилијаната, које излазе из траке оковратника са доње стране.

Уклањањем окова, видљиво је да је између њега и сликаног слоја положен дебљи црни папир, ручно обојен, који штити икону од самог окова. Папир је на више мјеста перфориран, на местима за шрафове којима су на плочу причвршћени украси. Сама икона се састоји из три сегмента.

Лик Богородице осликан је на платну које прати контуре главе и врата и причвршћено је на дрвени носач на ком је осликан огртач. Дрвени носач је неправилног облика, утиснут у другу дрвену таблу, издубљену у средини према форми носача. На ову дрвену таблу, са њене задње стране, постављен је још један дрвени носач, прилагођен величини окова.

Оштећења

На ореолу недостаје први рубин са леве стране, а постоји брилијант у корену цвета. У акту сачињеном 29. априла 1932. године, приликом предаје иконе и других реликвија представнику краља Александра, на приложеним фотографијама је видљиво да је тај рубин и тада недостајао. На одежди недостаје највећи сафир, који је био смештен у средишњем делу одежде. Остао је само брилијант о који је био окачен. Недостајући сафир је био присутан приликом потписивању Акта о преузимању, што се види и на поменутим фотографијама, а такође је видљив и на филмском материјалу који прати откривање реликвија у Острогу 1953. године. Украс са огрлице сигурно није нестао ни после 1978. године, када је предата Народном музеју, што потврђује фотографија снимљена приликом примопредаје 20. јануара 1978. године, на којој га већ нема.

У новије време има и оних који верују да се овде и не ради о сафиру, него о некој врсти плавог дијаманта, у сваком случају најскупоценијег драгог камена на свету, са јединственим особинама, каквих има само на Уралу, у рудницима из којих су драгуљима снабдеване руске царске јувелирске радионице.

На делу иконе који није прекривен оковом – боја је затамњена, глатка и сјајна, али читљива, док је на делу који је био покривен оковом – бојени слој сиво плавичаст, са бројним оштећењима, без сјаја који је делимично отпао.

Лик Богородице, је таман, смеђ, готово монохроман, са изузетком црвенила на уснама. До промене у боји могло је доћи због оксидације заштитног лака. Цела икона је делимично оштећена, а посебно су видљива оштећења боје и платна на десном образу.

Увид у стање иконе Пресвете Богородице Филермосе обављен је 24. априла 2012. године и праћен је фото-документацијом. Икона је веома оштећена великим бројем рупа од ексера, које су узроковане постојањем окова и у неком ранијем времену. Сконцентрисане су на доњем делу иконе, мада теку и по ободу Богородичиног лика.

Тропар Богородици, гл. 8. (трипут):

Руком Светог еванђелисте Луке насликана, икона Твоја, Богородице, освештала је Својим ходом, кроз векове, земље и градове; од Јерусалима до Цариграда, на Родосу у Филермоској обитељи пребивајући, преко острва Малте сву Европу Богородичанском љепотом обасјавши, благодатно одлетевши преко царског града Петрограда до стонога Београда, до Острошке и Цетињске светиње, сву васељену матерински је загрлила.

Молитва

Пречиста и Пресвета Дјево! Прими покајну молитву коју узносим Теби, Пренепорочна, од прљавих усана мојих и не презри нечисто срце моје које се у Тебе узда: очисти га, освети и не дај га помислима нечистим икада више. Сведобра Мајко, скрушено и смерно Те молим: даруј ми да свагда видим ништавност своју, научи ме да се никад не узносим, удостој ме да се у подножју  Крста Сина Твога, ослободим сваке порочне и острашћене привржености за свет и себе самога. Погледај како ме демон блуда мучи, душу моју прелешћујући да чини сваку нечистоту. Даруј ми чврстину ума и истиниту љубав ка Исусу Христу Богу моме и ка Теби Мајко Божија и научи ме да презрем и омрзнем сваки грех, сузе скрушене даруј очима мојим, исправи развраћену вољу моју, истргни жалац смрти из дубине душе моје и васкрсни је пре Страшног дана у који ће вечна смрт прогутати све непокајане. Буди и мени грешноме, као некад давно Египћанки Марији, Наставница покајања, научи ме трезвењу, скрушености, љубави према ближњем, неосуђивању, кротости, тиховању, послушности, усади у срце моје непрестани трепет побожности и стајања пред Богом, и даруј ми непрекидно сећање на вечна блаженства и муке, и узведи ум мој у светле одаје Христа Цара, да не помишљам на земаљско већ да се радујем једино Богу и Спаситељу моме, свим срцем кличући Теби, Мајци Његовој: Радуј се, Дјево Свепречиста, Избавитељко душе моје, од мука вечних. Амин.

Елза Бибић

                                                   

Литература:

https://www.pravoslavlje.net/tittle/ Filermоsa

https://www.bastabalkana.com/2014/07/presveta-bogorodica-filermosa-ikona-malteskih-vitezova-na-cetinju-u-plavoj-kapeli/

https://www.badnjak.rs/ikona-majke-bozije-filermоsa/

http://www.dijaspora.news/kako-je-čudotvorna-ikona-Bogorodica-f/ Jovan Markuš

 

Pin It on Pinterest

Share This